Ништа лепше него бити отац – ђакон Ненад Илић

Отац Ненад Илић је ђакон СПЦ, писац, редитељ, православни публициста и још много тога. Човек је који плени енергијом и одважношћу. Не боји се ући у ватру дискусија које многи избегавају и због тога га његови неистомишљеници често поштују више него истомишљеници. 

Најбоља ствар код њега је његова породица. Са супругом Анастасијом-Весном има четворо деце – Павла, Јелисавету, Богдана и Наталију.

  • Оче ђаконе, да почнемо са суштинским питањима, чему служи отац?

Можда је боље да одмах преформулишемо – коме служи отац? Служи Богу и својој породици. Жени и деци, а ја их хвала Богу имам четворо, затим служи и шире својој фамилији, комшијама, народу – свим очевима, мајкама и деци. Служи се Богу тако што се служи људима.

  • Делује да у овом времену свеопштег отуђења нико нема времена за друге, па ни очеви више немају времена за децу, као што ни деца немају времена за очеве. Какве су последице тога по вашем мишљењу?

У питању је већ садржан одговор. Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова. Сад више нема времена ни за сукоб. 🙂 То сигурно не ваља. Боља је сарадња, наравно, али и сукоб некад може да буде драгоцен. То што више не успевамо да се успостављамо у односу према другом, чак ни према оном најближем другом,  велика је трагедија. У односу очева и снова то се најбоље види. Најбоље је кад отац буде за сина ауторитет који треба превазићи. Онда и свађе имају и те како смисла. А ако остане само равнодушност или чак и презир – то нема наставка. Крај! Дај Боже да нам се погасе електронске справе, да поново дође ванредна ситуација у којој ћемо схватити колико зависимо једни од других. Нисам мазохиста, али једино у тако радикалним ситуацијама видим излаз из ове апатије и опште анестезираности технологијом.

  • Колико нама као појединцима недостаје отац, како биолошки тако и небески?

Како без оца? Ко ми је пример ког ћу да тумачим, хвалим и критикујем? Куда ћу да идем, кога да превазилазим? Кога да памтим по добру или злу? Како да се научим одговорности и жртвовању за све оне који зависе од мене, и за оне којима је потребна моја помоћ, за које сам одговоран? А без Небеског Оца – ја сам смртно сироче које не може ништа да утеши. Ништа. Све око мене остаће без смисла. Мука без радости, мука коју треба само некако ублажити. И док је успешно ублажавам – одлично. Кад више не могу – ужас!

Без заједничких узора није лако сачувати било какво заједништво
  • Делује да и нама као народу недостаје Отац? Да ли је наш отац Свети Сава, Тесла, Ђинђић, Ђоковић… Други народи се око тога лако договоре, или бар тако делује, а ми делујемо некако разбијено и по том питању. 

Знамо ми да нам је свима Отац Бог, а да нам је свим Србима земаљски отац Свети Сава. Њега нам је као Оца оставио његов отац Свети Симеон Немања. Једино што нас је васпитао по високим критеријумима, па се сад многи ритају да правила која нам је дао прогласе застарелим, неважећим – то је друга прича. А ко је све важан, ко нам је све ауторитет, узор, а без заједничких узора није лако сачувати било какво заједништво – то је друго питање.

  • Да ли су нам у животу потребни узори?

Како да нису. И без узора и са узорима, ми правимо некакве своје животне сценарије. Уносимо се у њих, али их и критикујемо и дотерујемо. На пола пута прављења својих животних филмова често схватимо да нас вуче некакав глупи «ријалити». Онда се поново досетимо да није лоше да посегнемо за инспиративним ликовима на које бисмо волели да личимо. Е, сад, време је толико глупо да многи људи налазе да су инспиративни којекакви хохштаплери, сумњиви типови или обичне будале. Центри моћи који контролишу хиперпотрошачко друштво труде се да нам подметну само узоре који ће нас подстаћи на некакву потрошњу. Њих не занимају критеријуми вредности. Њих занима само колико пара ћемо ми потрошити. Уколико неки мамлаз са микрофоном нуди брз пут достизања њега као узора, било потрошњом дроге, пића, одређене врсте одеће, хране, путовања на одређене локације – он је узор подједнако ако не и више вредан од неког светитеља, јунака, генија.

  • Jедино право васпитање не састоји се од тога шта ћете говорити, па чак ни показивати деци, него од онога што ћете урадити са самим собом. А деца нису глупа, па ће већ и сам одлучити шта им се од тога свиђа, а шта не.

    Ви поред обавеза у цркви снимате филмове, пишете књиге, водите радионице… Како ви налазите време да будете узор? Да ли би сте издвојили неки посебан догађај који вама и вашој деци остао у сећању?

Моје обавезе у Цркви нису велике. Као ђакон, прибројан цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду, ја углавном само служим на Литургији.  Дођем ту само као верник у мантији. Пошто немам стални посао, принуђен сам да радим на више разбоја оно што ми је Бог дао да колико-толико умем. Некад по наруџби, а већином сам смишљам послове, пошто се нађе оних који ме зову због одређеног посла а некад их нема, а породица мора да се храни. То што је већина тога у служби Цркви, то је плод моје љубави и мог најважнијег интересовања. У свему том жуљавом искуству слободног уметника има и нешто добро. Прилично времена проводим у кући, за радним столом и компјутером. Тако да своју децу често виђам. 🙂 Без обзира на то не могу рећи да налазим много времена да им будем узор. Теши ме само сазнање које сам давно стекао, што од паметних људи, што од сопственог искуства: једино право васпитање не састоји се од тога шта ћете говорити, па чак ни показивати деци, него од онога што ћете урадити са самим собом. А деца нису глупа, па ће већ и сам одлучити шта им се од тога свиђа, а шта не. А оно што човек осим тога може да уради је да их гледа, да буде у контакту са њима, да не допушта непотребне границе и одвајања – а притом да их не гуши.

Питање кад сам својој деци био прави узор је пре питање за моју децу. Да ли то што материјалне ствари никад нисам стављао на прво место, или то што сам се ноћу пењао по зиду на први спрат викендице мојих таста и таште да некако уђем у кућу и отворим врата пошто смо на излету остали без  кључа, или кад смо се у мраку играли игре коју сам ја смислио – индијанаца који треба да се нечујно пришуњају страшном поглавици – а ја, поглавица, сам притом заспао, или кад сам седео у хитној помоћи и држао маску са кисеоником млађем сину у мукама, а после се испоставило да је имао само гадан затвор, или нешто сасвим треће –заиста не знам.

отац Ненад са сином Павлом пре двадесет година и данас

  • Колико је однос вашег оца према вама утицао на ваш однос према својој деци?

И то баш не знам. Причају ми да сам се кад сам био мали јако љутио на белог медведа у зоолошком врту који није хтео да приђе кад га је мој отац на моје инсистирање лепо звао, сећам се да је увек покушавао да ме не размази, а ја сам знао да није никакав груб и дистанциран човек, насупрот, сећам се да смо се упорно свађали и расправљали око неких ствари и повремено сам га доживљавао као странца, али на крају смо ипак остали блиски. У сваком случају – био сам му важан а и мени су моја деца важна.

  • Шта би сте за крај поручили нашим читаоцима?

Ништа лепше него бити отац. 🙂

За портал Први пут с оцем, Мирко Митровић

© Први пут с оцем 2017.