Остајемо у оном узрасту у ком нас нису довољно волели

​Често се сусрећем са људима који имају 20, 30, 40 година, али то је споља. А унутра као да су остали у раном детињству и још увијек очекују љубав коју тада нису довољно добили. И остају тамо све док сами не науче да пронађу задовољство у себи.

Свако доба има своје потребе, што значи да пажња и љубав родитеља са сваком годином има своје специфичности.

У раном детињству почиње да се формира поверење, тако да је тада љубав за дете саосећајна брига мајке о његовим потребама.

Ако је у том узрасту мајка била непоуздана, одбацила дете, итд, тада то може да формира код дјетета сумњу и бојазан за своје благостање.

У одраслом добу са овим људима тешко је направити контакт, у односима они често подвргавају партнера испитивању и проверама поверења. У блиским односима могу се осећати беспомоћно и рањиво.

Нешто касније, од 2-3 године, дете учи да буде самостално и да развија самоконтролу. Ако су родитељи ометали развој у овим смеровима, на пример, нестрпљиво и упорно радили оно што дете лако може да уради само, или супротно, очекивали да обави радње које дете није у стању самостално да уради – тада се формира осећање стида.

​А ако родитељи стално прекомерно бдију над дјететом, самим тим, остају глуви на његове стварне потребе, тада настаје сумња у своје способности, контролисање окружења и самоконтрола.

Чак и као одрасле особе, ови људи, уместо да буду сигурни, мисле да их други посматрају и да се према њима односе са подозрењем и неодобравањем. Такође код њих се могу појавити опсесивно-компулсивни симптоми или параноидни страх од праћења.

Љубав за дете у узрасту од 3-6 године је подстицање самосталних радњи и подршци иницијативе, као и одобравање љубопитљивости и креативности. Ако родитељи у том периоду не дозвољавају да дете дјелује самостално, као одговор на њихове потребе претерано га кажњавају, развија се осећање кривице.

А онда у одраслом добу, таква “велика деца” немају довољно усмерености према циљу и одлучности да постави реалне циљеве и остварују их. Поред тога, стално осећање кривице може да изазове пасивност, импотенцију или фригидност, као и психопатско понашање.​

У школском узрасту формира се вредноћа. Ако сте у том периоду сумњали у способности детета или у статусу међу вршњацима, то га може обесхрабрити да даље учи, такође може да се формира осјећање инфериорности, који ће касније код њега убити сигурност у своје способности да ефикасно функционише и постоји у свету.

Ако деца доживљавају школско постигнуће и рад као једини критеријум по коме се суди о њиховим вредностима, као одрасле особе, они могу постати “радна снага” у установљеном хијерархијском друштву.

Предлажем да пружите руку помоћи свом унутрашњем детету и да му помогнете да одрасте. Да би то урадили, нађите своју дечју слику или само замислите дете које живи у вама. Колико има година? Како изгледа? Шта мисли? Ко је поред? Шта га је мучи? ..

Разговарајте са њим …

Узмите папир и две оловке различитих боја: једну у десној руци, другу у левој. Ако сте дешњак, десном руком пишите у име одраслог себе, а левом – у име свог унутрашњег детета. Ако сте леворуки, онда обрнуто.

У дијалогу сте само ви и ваше унутрашње дете. Ко ће од вас први поћи на контакт? С чим ћете започети комуникацију? Одговори добијени на ваша питања могу бити неочекивани за вас.

Сада када сте пронашли дете и ступили у разговор са њим, дошло је време да успоставите односе са њим. Комуницирајте са малишаном унутра колико хоћете. Питајте га шта му недостаје. Дајте му оно што тражи. Зовите га по имену, говорите му топле, лиепе речи, испољите му своју љубав. Посаветујте га нешто.

Будите му такав родитељ, какав је тада вама био потребан.

 
Аутор: Ирина Парфјонова

Превод текста: econet.ru

Превела: Беба Муратовић