fbpx

Очеви кочеви, генерације и генерације мушкараца на Балкану довољно тврде да се замислимо да ли у њима куцају срца или су ипак неке хидрауличне пумпе у питању. Строги погледи, укори, вика, понекад негде и нека пљуска, па и каиш у зависности од коца. Мој колац био је тврд не знам од чега већ, метални, камени или од некаквог најтврђег дрвета на свету. Батине, једна шљага за цео живот. Ниво строгоће, па такав да нисмо баш смели да противречимо, његова се бројала итекако, његова је дуго била последња у кући. Ниво љубави и нежности, нула бодова, ништа, он то једноставно није имао у себи. Као дете коме је отац погинуо у другом светском рату, вероватно је давао само оно што су њему мушке личности у животу давале. Није знао да се носи са нежношћу, у таквим неким приликама, деловао је постиђено, крајичком око виђао сам једну збуњену особу у тим ситуацијама. Кулминација његове нежности према мени, његовом наследнику, био је један потез када се претвара да ће ме нагло лупити у стомак, а ја се цимнем, он се насмеје, то сам негде бројао као пољубац. Загрљај који је више личио на шпанску крагну него на загрљај, био је волим те, макар сам ја то тако бројао. Имао је он своју мрачну страну која ме је итекако затварала у себе и која ме је терала да стрепим, и мрзим, али се ја ње више скоро ни не сећам. Успео је све то да избрише! Обрлатио ме је, или сам ја само обукао његове ципелe па могу да га разумем мало боље?! Не знам шта је, имали смо један кратак период од пет месеци у животу да се мало боље упознамо, кратак наспрам презира тог коца више од три деценије. Данас је светла тачка у мом животу! Магија нека, омађијао ме је за кратко време.

Нисам стигао да му кажем ништа, отишао је, преселио се на неко боље место. Као и све мушке особе у његовом животу ни ја нисам успео да му покажем ни мрву љубави, традиција се наставља. Оставио ме је замишљеног над свим његовим потезима и делима, овај пут гледајући тај живот из његовог угла, оставио ме је, а да тек сад могу да га разумем, не могу да га оправдам за све што је урадио, али могу да га разумем. Да вам кажем, тај колац је био прави даса − никад назад, свима чврсто, а кад постане густо, нема бежања, стегни зубе, стегни шаку и покажи од чега си направљен. Није ни чудо што сам ја толико курчевит и незгодан, на крају крајева ја сам Пуљин син, а ми смо тврдо ковани и каљени, челик црнотравског краја.

И сад ето ме, испред једне велике црне мермерне плоче, и нема ствари које могу да урадим да нешто променим. Хтео сам да могу да му кажем, написао сам и овде да прочита, да ви прочитате, да му некад неко каже. Хтео сам да чује, испрва буљећи у црну плочу хтео сам да чује моје мисли. Онда сам почео и да изговарам. Није било промене, није било одговора, нисам осетио ни топлину ни олакшање. У својој глави замишљао сам… Он није на гробљу, или је у селу или је у кафани, та два места је волео више од свега, тамо је био сигуран заштићен и утешен, тамо су га волели и разумели. Он је велики део живота провео у кафани, бежећи од свега, суочавајући се са животом, непрежаљеном љубави или можда са одлукама које је доносио или су други доносили уместо њега. Тамо би требало да га потражим, тамо би требао да му кажем, тамо ће ме чути. Кафана је и онако била једино место где је њега неко могао да чује у животу, можда је сад обрнуто можда може он да чује у кафани. Орила се „Ћалетова песма“ у многим београдским кафанама, дизао сам чашу толико пута у то име, налазио сам и вино, и место и песму….и ђавола, али коца није било… Помислио сам, погрешна је кафана. Знао сам која је права, једна једнина Витаминка на Звездари код Цветкове пијаце. Толико пута сам тамо прошао као клинац и скоро увек га нашао, увек ме је језа подилазила тог места и те сцене да ја гвирнем у пролазу а он седи за својим столом. Дефинитивно би требао да одем да га потражим тамо, сигурно је тамо. И отишао сам тамо, макар у својим мислима. Кафана више није кафана, сад је казино. Нема везе ту је сигурно. Улазим унутра, слот машине рулети све се мења, дим се навлачи и увлачи свуда, враћају се они столњаци , металне пиксле и оне обле чаше, ту су столови шанк, дим, неки људи причају, пију, деле муку. Ту је и он за својим столом, цела екипа, кум Вучко, Раћа, Гиле… смеју се ко што су ми се увек смејали, онако као неки подсмех који је можда и налик ругању или ликовању. Можда говори ох ево га мамин син, а можда говори и полако млад си схватићеш и ти све. По први пут ја седам за тај сто као да имам место на том пиједесталу београдског боемског живота. Увек када би ме водио тамо као клинца презирао сам и место и људе и алкохол и тај сок који је он једва чекао да ми поручи, увек сам желео да одем одатле.

Сео сам, поред њега, пребацио ми је руку преко рамена, полу пијан и питао ме јесам добро, и шта ћу да попијем. Сви су променили фаце, нису ми се више кезили, благи осмех на њиховим лицима говорио је, полако, опусти се, сад си на сигурном. И тако сам се и осећао, као на неком одморишту где сам могао да скинем тај свој ранац проткан бригама и удахнем мало. Први пут тражим и ја вињак и чашу воде, вадим руком из џепа цигарете, и у мом џепу чучи иста та Дрина оригинал коју је он пушио. Палим цигару стиже вињак, узмем гутаљ и видим како ми се смеје, ћути и смејуљи се. Ништа не причамо, све је јасно. Међутим дошао сам да му кажем шта сам имао да потражим опроштај, утеху, можда и савет, сад како видим колико смо слични вероватно бих могао доста и да причам са њим на животне теме. Вероватно би могао да ме посаветује где је падао, вероватно би могао да ми каже неке корисне ствари, вероватно не би морао толико пута да ударим главом у зид, само да смо причали. Привуче ме на своје груди, стегне руком око врата, пољуби ме у главу и опет каже: „Не бој се, полако, не плаши се, није то ништа страшно“, као и онда на степеништу када је душу испуштао.

Данас му је рођендан, док је био жив прозивао сам га да сам му за рођендан срушио Слобу, на шта би ме терао у три лепе. Данас би му рекао само ВОЛИМ ТЕ. Матори, знам да не замераш, тура на мене кад дођем горе…

У част Пуље Ружиног из Бајинци (1942-2009), једног великог дасе и борца са животом, и мог највећег стуба, коца у животу!

Preuzeto sa sajta https://lastovosite.wordpress.com