Не смемо одустати од тога да је отац отац као што је увек и био – Миша Ђурковић

Миша Ђурковић је мој пријатељ из средње школе, па и поред тога требало ми је два месеца да дођем до њега по овај интервју због бројних обавеза које има. Има двоје дивне деце, директор је Института за европске студије, бави се спортом, доктор је наука, написао је десетак књига на тему глобализације, тоталитаризма, националног идентитета плус једну која му је најдража, за децу.

Један је од ретких у српској јавности који се истом жестином и аргументацијом залаже за права родитеља као и за национално питање. Човек одан својим веровањима, живи оно у шта верује и верује у оно што живи.

  • Мишо, данас дечаци најчешће немају узор мушкости у оцу, већ ту улогу у њиховим животима одигра неко други. Јадна и опште доступна замена су ликови из холивудизираних медија. Пошто ти узори нису реални, дечаци нам одрастају неуклопљени у реалност што се манифестује збуњеношћу, агресивношћу или наркоманијом на пример. Друштвом које се састоји из таквих појединаца је лако манипулисати. Шта мислиш, да ли је то случајно?

Наравно, ништа од тога није случaјно. Франц Нојман је лепо дефинисао да је атомизацијa друштва основа сваког тоталитаризма. Дакле, младу особу која би требало да се фомира у неком здравом традиционалном оквиру где се стиче свест о природним улогама мушкарца и жене они намерно слуђују, одвајају од наслеђеног природног окружења и посебно младог мушкарца, као што сте приметили, одвајају од оца. Недавно је Политика објавила невероватну статистику да у Србији у 80% бракоразводних парница судови досуђују дете мајкама и одвајају од очева! Зашто?

Наше је пре свега да им дамо моралну основу у коју ће моћи да уклопе знања које ће стећи касније!

Дакле, глобални владари који своје прсте пружају у све поре друштва систематски раде на разарању класичног модела породице и против тога се морамо борити колико год можемо, знајући да је противник много јачи, моћнији и бруталнији.

  • У последње време актуелни су напади на породичне вредности и делује да нема пуно породичних људи који су спремни да их бране. Ти пак, своје ставове према идентитатском инжињерингу диктираном са запада износиш прилично храбро, за разлику од многих јавних личности који се крију иза политичке коректности. Шта је извор наше храбрости и наших страхова? Колико је политичка коректност мужевна особина?

Политичка коректност је тековина тоталитаризма. То се у комунистичко време звало вербални деликт или деликт мишљења. Данас се на велика врата враћа преко тзв. Закона о забрани дискриминације на пример. Ја се борим не само за оно у шта верујем, већ за одбрану елементарне нормалности света у коме моја деца расту. Не осуђујем друге који се плаше, ћуте или често и не разумеју колико су спорови око породичног законодавства важни за једно друштво. Међутим то има своју цену. Недавно сам добио претњу од тзв. Канцеларије заштитиника за равноправност да се “изјасним” поводом притужби да наводно диркиминишем хомосексуалце. Смета им мој јавни ангажман и чињеница да сам учествовао у кампањи против тзв. Образовних пакета.

  • Како као јавна личност на одговорној дужности успеваш да проводиш време са својом децом и на које начине си ти њима узор?

Има заиста доста обавеза и у вези са својим послом и у вези са вођењем куће у којој радим и у вези других национално одговорних послова у којима сам ангажован. Но трудим се колико могу да деца не пате због тога. Трудим се да они буду приоритет и да радимо разне ствари које ће нас повезати и од којих сви можемо нешто да научимо. Покушавам да им будем добар узор пре свега у томе да их научимо разлици између добра и зла. Они су Богу хвала веома бистра и деца која лако хватају и уче и много тога их занима. Наше је да им дамо пре свега моралну основу у коју ће то знање моћи да уклопе и да их што више осамосталимо. И као неко ко на неки начин јесте јавна личност имам обавезу да ме се сутра деца не стиде.

Отац је одговоран, праведан али и строг кад је неопходно јер само на тај начин улива сигурност и поставља границе младим бићима којима су оне неопходне.
  • Да ли је начин на који се твој отац понашао према теби сличан твом стилу очинства? Колико уопште можемо да променимо и надоградимо своје стилове и колико је за то битна основа коју добијемо од предака?

Па иако су се времена променила у основи чини ми се да неки основни модел очинства свакако преузимамо из куће. Наравно доста тога је и различито у односу на време кад сам ја одрастао. Има много више ствари које данас отац мора да прати, имамо мање времена него наши очеви, боримо се за очување ауторитета у време док читаво окружење ради на томе да га подрије и укине. Флексибилност је свакако неопходна али не сме се одустати од тога да је отац отац као што је увек и био. Одговоран, праведан али и строг кад је неопходно јер само на тај начин улива сигурност и поставља границе младим бићима којима су оне неопходне да би своју енергију каналисале на прави начин.

  • Шта за крај можеш да поручиш младим очевима?

Па након доношења овог несрећног Закона о превенцији насиља нисам сигуран да ли смем да препоручим било коме да улази у брачну заједницу. Не шалим се нажалост јер држава поставља цео систем против мушкараца и очева. Отац се унапред сагледава као насилник.

Упркос свему рађајте децу и трудите се да их колико можете васпитате на прави начин, иако знам да је то данас све теже и теже.

За портал Први пут с оцем, Мирко Митровић

© Први пут с оцем 2017.