fbpx

Не верујем да је неко од деце која први пут ово раде веровало да ово може. Поготово не после првог дана кад те све боли и питаш се шта ти је то требало. Али веровали су тата Дулету, професору информатике и програмирања Сомборске гимназије, који овакве акције прави већ десетак година.

Тата Дуле је човек коме његови средњошколци верују, кога воле, са ким певају, са ким се шале, кога прате и са ким би ишли у много опасније авантуре од ове.

Да не знате ништа о њему ово би било довољно да кренете са њим у авантуру као ми што смо кренули.

Поред тога какав је човек, он је и сјајан професор информатике. А то какав је као професор најбоље сведочи оно што је за њега рекао један бивши ученик који је био са нама. Он је после гимназије био уписао програмирање на ПМФ-у, али му је после свега што су радили са Дулетом ПМФ био толико досадан, да је напустио студије и почео да ради као фриленсер. Сада кад му затреба пара, он кодира неколико дана и заради себи да наредних месец дана може да посвети дружењу и путовањима. Има 26 година и заслуге за своје програмерске вештине приписује највише Дулету.

Моја ћерка Милица и ја смо имали срећу да се придружимо ЕВЕ (еколошко веслачкој експедицији) у једном делу путовања. Утисци су добри да бољи не могу бити, на првом месту људима, потом природом и тек на крају веслањем од којег ме још увек боле руке и дупе. Али то је добар бол – како рече Ниче порођајни (бол који рађа плодове, да не мисли неко да сам трудан). Укратко, пет дана без комфора, сигнала, нета, чаша, столица, кревета, тањира, фрижидера и wc шоља, а у друштву најпаметнијих средњошколаца које ова земља има – јер услов за учешће није само штребање, већ победа на неком такмичењу или слично представљање Сомборске гимназије у јавности.

Укупно је пређено око 600км, од Чачка до Прахова, од којих смо се ми придружили на последњем делу од 110 почев од Националног парка Ђердап.

Ово су места где смо спавали (последњих пет ноћи):

Голубиње 44.594807, 22.266848

Давидовац 44.650871, 22.550538

Велесница 44.520264, 22.555267

Кусјак 44.316336, 22.547360

За клопу смо имали свеже ухваћену пржену рибу (Смуђ, Буцов и тако то), помфрит, сецкање (сланина, чајна, суџук, кулен…), мусли, џем, палачинке, пасуљ (врхунски), пиринач са туњевином… најјачи утисак је клопа „на води“ где се свих седам кануа ухвати на средини реке, издодајемо један другом есцајг, хлеб, млеко, џем, мусли, јогурт и тако плутајући једемо, а онда следи купање после ручка… ко је нестрпљив скочи у воду одмах, а ми му додамо хлеб са џемом.

Једе се увек заједно и нема „штекања“ и грицкања између оброка. Нема бацања хране. Све што се не поједе, оставља се за наредни оброк. Дуле је изузетан риболовац, па кад зафали „јаче хране“ оде мало према обали кануом и обично за пола сата налови довољно за вечеру – за 20 људи. Уловљена риба се чува жива, па ако се испостави да је уловљено више него што треба, остатак се пушта (без љубљења).

Увече се седи поред ватре и пева уз две гитаре (ово нисам видео двадесет година). Ако је ноћ без росе може се спавати под звездама. Кад сте ви последњи пут спавали под звездама? Е о томе вам причам.

Проблем са комфором је што престајемо да размишљамо како још може. А у ствари може на много начина, само треба размислити. Може да се једе и рукама, да се седи на земљи или пању (у добром друштву уопште није неудобно), да се хигијенске потребе обављају у реци, да за туширање одлично служи водопад, а да се шампон из косе најбоље испере када скочите салто у Дунав. Шта бисте ви урадили ако би вас киша ухватила насред реке? Ево шта раде Дулетови веслачи:

У последње време је модерно да људи праве будале од себе како би стекли популарност или тачније, како би пред неким другима „били неко и нешто“. Тачно је да мораш да урадиш нешто блесаво, нешто ван серијски, нешто не-обично и не-просечно да би схватио за шта си све способан, али то не може бити било шта. Много је лакше показати сисе у ријалитију него седети у чамцу и веслати између седам и десет сати дневно да би доживео оно што смо ми доживели и видео све оно што смо ми видели… и тако две недеље. Лакше јесте, али није боље. А у ствари није ни лакше ако посматраш да ти олако стечени џанк-лајкови кад тад дођу на наплату.

Једно је сигурно: ко год ово прође, врати се промењен. Са већом зрелошћу, самопоуздањем, љубављу према природи и људима, са свешћу о својој сврхи и мисији на овом свету. Чак и ми који смо давно изашли из школских клупа.

За портал Први пут с оцем, Мирко Митровић

© Први пут с оцем 2017.