Данас када видим како људи све раде некако с муком и мрзовољом, схватам татину лекцију. Све може да буде празник. И све може да донесе радост.
Ситуација постаје неиздржива. Лјуди око мене су сваким даном све депресивнији. Сувише је ту горчине, незадовољства, грамзивости, одсуства љубави и радости. А то не можеш никога да научиш. Нема рецепт да се живот погледа са ведрије стране, зар не? Како то неком да објасниш? И што би ти веровао?
Просто ти буде непријатно да ти је добро у сопственој кожи. Да некоме када те пита како си кажеш – Добро сам. И још да се не дај Боже насмејеш. Није ни код мене све савршено, али знаш шта, савршено не постоји. Мора то да се схвати на време. Свашта нешто и мени фали а опет када стварно и озбиљно размислим, и будем сасвим реална, шта ће ми?

Много је важније како живиш, а не где живиш. За почетак, мораш да прежалиш бољи намештај, неку другу собу, а најбољи начин да те ствари прежалиш је да не будеш предуго у тој својој соби, јер живот је напољу. На новим местима, у парковима, шумама, пијацама, било где… са својом породицом. А онда треба да прежалиш и све друго материјално. Јер ако почнеш да згрћеш материјално, никада ти неће бити доста. Увек ћеш желети још… Важније је стицати успомене. Искуства. Делити време са најдражима. Лутати са пријатељима. Скитати са децом. Шетати са родитељима. Ако већ нема услова за далека путовања и велике догађаје и феште, направити од сваког дана мали празник. За почетак, наоружати се добром вољом…

Моји родитељи су сестри, брату и мени дали лекцију коју нисмо тражили. Можда нису ни били свесни да нас томе уче, али је лекција била изузетна. Од свега можеш да направиш празник. И све може да буде радост. Чак и стављање купуса за зиму…

Рецимо, новембар је и тата иде на кванташку пијацу да купи купус за зиму. Већу количину купуса. Тада, када сам ја била мала, није било свуда камиона са купусом, знало се где је пијаца а где улица. Тата није био тип који оставља децу пред телевизором и одлази сам. Увек је волео да нас водика свуда са собом. Од пијаце па до рођака и колега. Зато нас и дан данас не држи место, само би негде зујкали.
А, ми наравно знамо да одлазак са њим по купус има један бонус за нас. Купиће нам нар. Јесте, Шантићеве гранате, јужну воћку пуну несташних бобица. Јер, када смо ми били мали, нар није могао да се нађе баш на сваком кораку, као сад, и није био јефтин. Није било лако наћи га, а ни купити. Али, у јеку сезоне и на кванташкој пијаци нар нам је био загарантован. Дакле радост у најави. Празник нара.

На пијаци смо били атракција. Тата, дотеран и млад, са троје дечице увек би био занимљив. Било је занимљиво и нама. Гледали смо шаренило људи и поврћа око себе. Тата нам је увек скретао пажњу на људе: ”Види овог декицу, ем је узгајио кромпир, ем дотерао у велики град и сад овде данима мора да спава на камиону да би продао.“ А онда би нам показао на неког напирлитаног и одморног, са кајлом око врата и говорио: „Гарант је препродавац. Нећемо код њега.” Све су то биле лекције. Али и начин да у нашим детињим душицама пробуди емпатију према другим људима. Да разликујемо оригинал од фалсификата. Да процењујемо.
Били смо важни што нама објашњава како се бира купус. Као да ћемо га већ сутра ми сами стављати. ”Лишће мора да буде зелено, корење што тање, главице ни превелике ни премале. Немој овако ове спарушене. Оно, јес, купус треба да се просуши пре стављања у буре, али боље да купиш свеж, па сачекаш три дана са стављањем…

Купили бисмо купус и наравно нар. Три нара. Никад није рекао да нема више пара. Не, смејао би се и рекао: ”Три, за срећу. Као вас троје.” И ми смо се опет правили важни, јер нас је троје а то је срећан број.

Однели бисмо купус кући и сачекали дан два или три да се мало просуши. Тата је прао буре, оштрио нож и спремио со. Ако бисмо сестра и ја биле друга смена у школи, а тата прва, ми смо га молиле: “Тата, немој да стављаш купус без нас!“ Брат је био мали, и после подне је увек био кући. Тата би мртав озбиљан рекао:”Без вас? Ни случајно!!!” И ми смо једва чекале да стигнемо кући и окупимо се око купуса.

Е, тада је почињала журка! Шупа-шпајз је била иза куће и ми смо узимали столичице и облачили јакне јер је било увече свеже и као на поселу седали око бурета. Тата би нам причао догодовштине из свог детињства, шалио се, измишљао песмице, а ми бисмо му тако седећи на столичицама додавали главицу по главицу купуса. Он би сваку очистио од спољних листова и издубио јој корен, а ми смо чекали да нам стави вешто избушену пирамиду корена на длан да је смажемо. То је било нешто најслађе на свету. Тај издубљени коренчић купуса у новембарско вече уз наше приче и смех и ритуал који смо успоставили и одржавали као и рођендане, крсну славу или неко важно славље. Мама би провиривала и грдила га за те коренчиће и говорила како ће нам позлити, болеће нас стомак и сличне ствари, али он је није озбиљно схватао и говорио јој: То је само купус.
Пунио је издубљене рупе сољу и ређао главице у буре, а ми смо уживали у сваком тренутку тог дана. Тајна је била у томе што то није била свакодневица. То је било нешто што се дешавало једном годишње и што нас је он укључио у тај догађај од почетка до краја. И све време објашњавао, зашто то ради и зашто тако треба. Ми смо грицкали коренчиће, додавали главице купуса и причали са њим. Како смо провеи дан, шта је било у школи или слушали оно што је он имао да нам каже. Улазили смо у кућу понекад и смрзнути, и мама нам је сипала топли чај, пипала ледене руке и гунђала: ”Још ће се и прехладити због купуса” Али ми нисмо марили за њену претњу, осећали смо се као да смо обавили важан посао. И спавали бисмо ту ноћ, као бебе. Никада нас није заболео стомак од толиких коренчића, и никада се нисмо прехладили у тој шупи, ма колико хладан био новембар.
Много година касније када сам се удала, сетила сам се да у новембру треба да ставим купус за зиму. Муж и ја смо имали кућу и згодни подрум и било је грехота не укиселити купус. Он је мало оклевао, није никад до тад то радио, али ја сам самоуверено рекла да ја то знам. И да, успео нам је! Само, фалило ми је друштво. Моје коренчиће нико није грицкао. И нико ми тај дан није купио три нара, за срећу.

Данас, стварно доста година касније, ја имам свој мале грицкаче купуса. На жалост, не троје. Две девојчице, али мени је и два срећан број.

И данас када видим како људи све раде некако с муком и мрзовољом, схватам татину лекцију. Све може да буде празник. И све може да донесе радост. Зависи само како решиш да га одрадиш. Сам и нерасположен, или са својим најдражима, уз осмех смирено и да од тога направиш догађај.

Данас, у све што радим укључујем своју децу. Не само да ми помогну, и не само да науче како се то нешто ради. Него да бисмо били заједно. Да се дружимо и причамо и смејемо. Можда и свађамо, нема везе, и то мора по некад, и то је комуникација. Јер, све је боље од ћутања и отуђености. И сваки тренутак је драгоценији ако се подели са неким.

Можда је тајна опште зловоље управо у томе што не умемо да се радујемо ситницама. Што мислимо да је празник нешто са пуно хране, пића, са свечаним хаљинама, алкохолом и таштином. А, у ствари, празник може да буде било који дан, ако смо тако решили, ако је наша радост заразна, ако су наше речи лековите, а поступци благи.

Јуче, када сам се чула са својим родитељима и када ми је тата рекао да ставља купус, ухватила ме носталгија. Дошло ми да лепо одем код њих, узмем столичицу, додајем му купус и чекам да ми на длан стави коренчић. Али, нисам… Чекала сам моје две девојчице да дођу из школе и да им поставим ручак, празнични ручак. Иако није било никаквог званичног празника. И, иако ни ручак није био нешто баш посебно, али соба је била топла, ја сам имала највећи осмех на свету и знала сам да ће осетити ту атмосферу и знати да је дан посебан…

Понекад, за празник су потребна само три нара. Или шака купусних коренчића. А, увек, баш увек су предуслов добра воља и мало радости…