Пријатно и непријатно, то су критеријуми којима се воде деца. Онда родитељским примером почињу да се воде другим критеријумима, данас политички некоректним, а то су критеријуми добро и лоше. И науче да неке ствари које су пријатне могу бити штетне, а да неке које су непријатне могу бити корисне. Као на пример рад…

Деца прво чују за ове појмове, па мало касније нешто и усвоје, али тек после доста пропитивања и сазревања и тек кад се презноје брањећи нешто онда то постаје заиста њихово. И онда престају да буду деца…

Ако се то не деси, развија се такозвани зависнички карактер.

Владета Јеротић је рекао да је ово цивилизација зависности. Она се труди да има што незрелије поданике. Јер на првом месту зависници одржавају овај економски ситем. Зависници од молова, шопинга, ТВа, луксуза, адреналина, антидепресива… помињем само социјално прихватљиве зависности.

Сад размишљате да ли сте зависник? Једноставан тест. Покушајте да се од објекта своје претпостављене зависности одвојите на недељу дана. Ако нема апстиненцијалног синдрома, онда сте и лажов 

Некад се одрастање завршавало око осамнаесте године. Данас су деца свим и свачим заштићена од живота, па код неких пубертет траје до педесете и дуже… и онда нам је политичка коректност неопходна за какав такав ред у друштву… друштву зависника…

Вечити дечаци нису имали оца који би им показао како је лепо бити одрастао. Како је већа емотивна добит када сами устану, него пријатност утехе коју мама пружи… због огуљеног колена…

Пошто нису створили никакву нову емотивну вредност, они се суштински никад нису одвојили од своје мајке… или обрнуто… И у свакој жени траже маму. И жене их прихватају јер су забавни, али после неког времена не знају шта би с њима…

Вечити дечаци своје године доживљавају као проклетство… ваљда не умеју да воле па их подсећају на смрт. Чупају обрве, фарбају косу, деца су им „смарачи“ са којима се не разумеју… кад женине стрије једног дана постану непремостива препрека за секс са њом, схвате да су само ту везу и успели да остваре…

Они други, одрасли мушкарци, прихвате своје године као дар током кога могу да науче многе ствари… једна од њих је разумевање другога… јер за разумевање требају године… па онда дође поштовање… па прихватање… без обзира на мане, врлине, зрелост, различитост… па тек онда после доста заједничке муке, зноја, радости, успона и падова, дође и љубав.

Мирко Митровић, Први пут с оцем