fbpx

Мотив оца је незаобилазан чинилац живота.
Од грчке митологије и религијских предања, до машине за прављење пара.
Од вука који вуче растргнуту овцу својим младунцима, до куповине Ајфона.
Од смисла до бесмисла, преко покретне траке.
О свему овоме, разговарали смо са сином и оцем – Бошком Ћирковићем Шкабом.



Обично је живот оца „одисејски“, кроз изазове и борбу до дома.
Како је дорћолски Телемах пре тридесетак година у оцу пронашао тату?

У то време је, још више него сад, била устаљена пракса да отац ради, вуче, зарађује, а да мајка брине о васпитању деце. Мој отац је много времена проводио ван куће. Имао је то директорско место и за разлику од већине није желео три гајбе и набуџена кола, него се стварно трудио да унапреди то предузеће. Због те његове посвећености, много више времена смо брат и ја проводили са мајком. Једино смо викендом имали мало више заједничког времена.

Мислим да је наша прва заједничка акција које се сећам било заборављање мог буразера у вртићу. Тако слуђен, ћале је дошао по нас у вртић са посла  и  док смо нас двојица ишли ка кући све време се питао наглас шта је заборавио. Кад смо схватили да је у питању Јоца, јурили смо назад до вртића уз обећану дискрецију, да нас мама не би убила (смех).

„Мораш да будеш пример, а да би био пример, мораш бити ту.“

Једно од првих сећања ми је и наше заједничко пецање са Бором Чорбом  на недовршеном  кеју кад смо тек дошли на Дорћол. Касније сам сазнао да је због неког договора са мојом кевом, био принуђен да потискује неке своје жеље, па нисмо ишли на утакмице и још нека места која је волео. Проналажење тате у оцу није догађај, ни реченица, ни мимика, већ осећај.

Тај осећај припадности, након што син препозна очеву улогу у свом животу, добра  је основа за изградњу „ремек дела“. Од чега се гради „ремек дело“?

Као што сам рекао и у песми, ремек дело си створио ако имаш неког свог ко прати твоје стопе. Значи мораш да будеш пример, а да би био пример, мораш бити ту. Да би био ту мораш да направиш јасан избор и одрекнеш се неких ствари. Другар који живи у Америци ме питао кад је био овде, што ме нема међу старом екипом на пићу, на старим местима.

Једноставно сам му одговорио да нисам жедан и да код куће имам „ортака“ који се мења из дана у дан и уживам да будем део те његове промене – да ли играли игрицу, баскет, пинг понг или шетали са псима.

Многи не донесу такву одлуку, већ остану део неке устаљене матице и онда посао користе као алиби за непосвећеност. Мој ћале није имао превише времена, ја се трудим да сво слободно посветим  Немањи.

Како да на том путу праћења очевих стопа, деца не дођу до истих животних раскрсница?

То је све индивидуално. Она пословица да треба учити на туђим грешкама је само делимично тачна. Много више треба учити на туђем позитивном примеру, а највише се учи на свом. Супер је туђе искуство, али мислим да док се не олупаш сам и направиш грешку тешко можеш да научиш нешто. Зато ја своје дете саветујем, али му допуштам да размишља. Када на основу свог искуства на некој раскрсници препозна неки мој савет, успели смо обојица.

На том путу ће се суочити са различитим изазовима  и људима. Како га научити опроштају и херојству, када тих „артикала“ нема у излогу мејнстрима?

Врло је просто и једно и друго. За опроштај је потребно само да се измести из своје перспективе. То није лако, али је за почетак довољно да разуме да су све ситуације биполарне. Када покуша да сагледа ствари са неутралног терена, разумеће и другу перспективу и онда нема шта да опрашта. Сви који раде нешто греше. Могу ја свима да будем омиљени лик, а да ме нема нигде. Овако када направиш пет, шест интеракција на тренингу на пример, на површину испливају твоји недостаци, недостаци те друге особе и обично дође до неког вербалног сукоба. Тада неутрална перспектива и једно извини све решавају.

Што се тиче херојства, ствар је још простија. Не учим га ништа о тој теми. Време трансформише хероје у будале. Тако је Гаврило Принцип годинама био херој, а данас га сматрају терористом. Исто је са овим бомбашима самоубицама. За нас су лудаци, за друге можда хероји.

Моји хероји су били људи који су били спремни да дају живот  за своје идеале, а данас капирам да су ти идеали често били корумпирани, а да је начин био погрешан.

Зато мислим да је важно научити децу да је довољно херојство да увек буду ту за своју децу, за своје родитеље, није им за то потребан плашт.

Да ли због утицаја најближих или због његовог недостатка, данас имамо десоцијализоване клинце. Који су узроци и последице тога?

Социјалистичка је флоскула да је породица основна ћелија друштва. Данас је основна ћелија потрошач и то – један! Зато је питање да ли је десоцијализација лоша (смех). Међутим ако говоримо о неспремности клинаца који имају све, да се суоче са ситуацијом у којој неће баш све имати, то је проблем. Зато је јако важно присуство родитеља истог пола у одрастању, у сваком смислу – од сексуалног до сваке друге сфере развоја.

У овом смислу улога оца у односу са сином је круцијална, али не треба пренаглити и рећи природна. Лавице уче своје младунце да лове. Супруга и ја имамо мушко-женски компромис кад је васпитавање детета у питању и мислим да је то нормална ствар. Ако смо поделу рада применили у производњи, зашти не бисмо у породици. Моја супруга можда не може да устане довољно рано, ја можда не могу да одржим пажњу за неке ствари, све је ствар договора. Не постоји рецепт и модел васпитавања. Баш због тога је идеја Мирка Митровића о мушком кампу Први пут с оцем добра прилика – не за „вађење заузетих очева“ – већ да нас отргне из оне устаљене матице о којој смо причали и клинцима пружи нешто више.

Како је тридесетак година касније, Телемах са Дорћола постао нечији Одисеј? Како је Немања препознао тату у оцу?

Доказ оне приче до то није ствар ситуације, реченице и мимике, јесте то што он мене никада није звао тата, већ Бошко. Једном приликом су га питали зашто ме не зове тата, а он је одговорио да кад на плажи викне „Татааа“, окрене се 20 људи, а када викне „Бошкооо“ окрене се само ко треба. Када то каже дечак од четири, пет година схватиш колико је знање и сналажљивост компресовано у њему и нема потребе да било шта више питаш.

Мој прадеда је био црнорукац пред стрељачким водом на солунском фронту и његов син је од њега научио како изгледа борити се за идеју. Мој ћале је био посвећен директор који је возио „кеца“ и ја сам од њега научио колико је конвенционално неважно. Надам се да ће мој син искористити то компресовано знање да нешто научи од мене. Тако се препознаје тата у оцу.

Разговор водио Урош Јовичић