fbpx

На пролеће 2010-те године падне мени на памет да одем са сином Светозаром у Хиландар. Он је тад имао четири и по године, Милица шест, а Милутин две и по.

То нам је било први пут да проведемо више од пар сати заједно. У ствари мислим да никада до тад нисмо провели сами ни сат времена, јер смо, кад мама није ту, или били у парку са другом децом или код куће са ово двоје.

Лоша ствар код не-прворођене деце је што им они старији одузму онај “undivided attention”.

Мама нас је лепо опремила, спаковала у једну торбу тренерки, гаћа и чарапа и другу пуну грицкалица које су тада биле саставни део попуњавања времена између оброка.

Са нама је ишао и кум који тада није имао деце.

tb_hilandar

Хиландар је предиван и мада тамо сам био десетак пута, сваки пут се изнова одушевљавам кад одем.

Међутим, било ми је јако тешко првих пар дана кад сам на пример морао да шетам са Тозом онда када бих желео да седим или причам са монасима, или да изађем кад сам желео да будем у цркви на служби или кад ме Тоза будио ноћу да би пишкио.

img_5100 img_5105 img_5122

На пирг светог Саве пењали смо се отприлике пет пута дневно и одатле пуцали на „мрске непријатеље“, а до мора смо ходали два пута дневно да видимо рибе. Пирг је висок 70 метара, а до мора има 3.5км и на том путу је и пирг светог краља Милутина висок око 100м – на њега смо се пели само једном дневно. Испада да смо уз неизбежне додатне шетњице сваки дан прелазили бар 15км и 500м висинске разлике. То за четворогодишње дете вероватно није ништа, али за неког ко има четири банке је јако јако пуно!

На тим шетњама смо причали, а када би нам понестало тема онда смо певали.

Па онда опет причали.

stasveume

Тим причама се људи доста упознају и зближе. Ја сам, на пример, сазнао сам да мој син уме да фотографише, да направи оружје и да зна баш сочне псовке.

Једног дана требало је да препречимо једну ливаду да би брже стигли до мора, и тај пут је пролазио поред трошне кућице уз коју су седели неки мајстори. Иначе на Светој гори има увек и свуда доста мајстора јер грађевине од више векова морају стално да се поправљају.

Тоза се успротивио и каже да идемо главним путем. Ја инсистирам јер сам, као и обично тих дана био на измаку снага, али он не попушта. После доброг убеђивања да ми каже зашто не жели да прођемо тамо, он се намршти и рече:

“Зато сто мајстоји стајно вићу и казу: МС У ПИЋКУ МАТЕЈИНУ!”

Аух!

“Па што одма не кажеш сине, знаш да тата увек послуша добар аргумент”, рекох чим ми је прошао први талас изненађења. “Идемо брате где хоћеш”.

То је било први пут да сам чуо псовку од њега.

И за ових шест година више ниједном. И није да му бранимо, једноставно не псује.

Како је тих неколико дана пролазило, мени је та десантна обука била све лакша. Причали смо о томе како нам више није тешко да пешачимо пуно, чак смо и помињали да уведемо и трећу шетњу до мора, али би у том случају морали да се одрекнемо вечере што би било баш спартански, обзиром да се у Хиландару једе два пута, једном око 8 ујутру и други пут око 5 поподне.

Та два оброка би појели тако да се није познавало јел неко јео или су тањири управо опрани. Четворогодишњаци обично нису одушевљани појмовима као што су боранија, грашак, пасуљ, сочиво, прокељ, блитва. Месо се на Хиландару не употребљава па смо мрсних дана имали уз вариво по комад сира. За дезерт обично неко воће, тада су биле актуелне трешње.

Мени је све то било јако укусно, што због избаланираности укуса, што због манастирске атмосфере, што због чињенице да једемо у истој трпезарији, са истим фрескама и прозорима као и некад свети Сава.

Али, на моје чуђење, све то је било укусно и Този и често сам морао да му дам од мог дела, па бих онда јео хлеб.

Који је исто био сјајан.

Једном смо се попели на неку трешњу и обрстили је скроз. Други пут нам је отац Јефрем дао сувих смокава.

Кад не би било ничега између доручка и ручка, опет нисмо кризирали.

Ни сам не знам како.

img_5370 img_5371

Можда због воде из бунара светог Саве, на који би свратили доста пута у току дана да се напијемо. То нам је био неки мали ритуал. Прво захватимо воду кофом из бунара (ако већ има у кофи то проспемо само да би захватили сами), па онда са уживањем попијемо по чашу или две. Иста та вода је ваљда и у чесми, али ова је много слађа.

Кад смо се вратили кући, Тоза је био, психички бар две године старији него пре недељу дана. Исправио се у ходу, разговарао са другом децом са више поуздања и без имало разметљивости што је био на неком необичном месту. Престао је да се кревељи и пљује.

Бар неко време.

То није чудно, читао сам о тим наглим одрастањима. Чудно ми је што сам и ја одрастао и то мислим много више него он.

Постало ми је природно да изводим децу у шетњу кад сам уморан и да се будим ноћу кад им нешто треба. Да ме прекидају кад радим нешто, да слажем лего и цртам змајеве кад сам гладан и још свашта нешто. Кад у петак радим до касних сати, а онда ме неко буди у суботу ујутру да их водим на пецање. И кад ми се цело пецање сведе на намештање глисти, скидање риба са удице и веслање.

Не кажем да нисам ове ствари радио и раније, али сад ми је било доста лакше. Почео сам да уживам у њима.

img_5231

Ону торбу са грицкалицама смо вратили.

Нетакнуту!

Он није тражио, ја нисам нудио.

Ону другу са стварима, углавном исто нетакнуту.

На шта је мама имала гомилу примедби.

Али шта да радимо кад њени критеријуми чистоће нису исти као и наши.

То је било половином маја.

После месец дана направили смо први Мушки камп.

Мирко Митровић © Први пут с оцем 2017.