Синдром „одбеглог оца“

Иако након развода ни отац ни мајка не губе улогу родитеља, у пракси се све чешће дешава да онај који напусти брачну заједницу, готово потпуно престане да обавља улогу родитеља.

Чешћи је случај да су управо очеви ти који након развода престају то да буду, премда се и даље воде као законски обвезници, биолошки родитељи и родитељи за које се често каже да су то “само на папиру”. Суочавање са самохраним родитељством није једноставан процес и адаптација у сваком смислу може бити дуг и болан процес привикавања на нове услове живљења без помоћи, где терет бриге о подизању детета пада само на једну особу.

О појави која је попримила облик епидемије, екипа Телеграфа разговарала је са дефектологом и лиценцираним психотерапеутом Иваном Синђић, анализирајући друштвени феномен “одбеглих тата”.

– Дете не боли толико растанак родитеља колико стрепи за своју сигурност. Свака промена изазива страх код детета, па је зато важно да отац буде присутан у дететовом животу колико је то одредио Центар за социјални рад, а по потреби и више ако је то у складу с договором оба родитеља – објаснила је психотерапеут Синђић за Телеграф.

Дете до девет година живота, из фрагмената оца, такорећи из делова контаката, формира једну целовиту слику оца. Ако су ти фрагменти стабилни и ако се он у континуитету појављује дете ће формирати једну стабилну слику и, што је најважније, имаће поверења, каже Ивана Синђић која има и велико искуство у области породичне психологије.

– Врло често срећем у пракси ситуацију да отац обећа детету да ће доћи у одређено време, а онда се не појави, па се то понавља, те дете из тих фрагмената стиче слику једне нестабилне мушке фигуре и доживљава бол и разочарење. Тако се формира шема неповерења још у детињству која се често пренесе у неке друге сегменте живота касније – упозорила је Ивана Синђић.

У том случају, саветује дефектолог, најбоље би било да постоји нека друга мушка фигура у дететовом непосредном окружењу, био то ујак, деда, пријатељ, како би ублажило то неповерење које се формира.

– Наглашавам, важно је да мајке, када то примете, обавезно пријаве Центру за социјални рад, како би службеници из центра реаговали и поразговарали са оцем и објаснили да се тим поступком детету наноси одређена психичка штета. Јер осећај нестабилности, напуштености и безвредности зна само дете које пролази кроз ову фазу, а чак ни одрасли нису у стању да сагледају последице тог мучног осећања – објаснила је она.

Дете одсуство оца тумачи као одбаченост и невољеност, оно не разуме да је отац тај који греши, већ има субјективни осећај да са њим самим нешто није у реду.

– После развода очеви се деле на оне савесне и психички стабилне које мори питање – шта сад, да ли ћу ја бити добар отац, шта ако сад уђе неки други мушкарац у живот детета… Ово су заиста врло посвећени очеви који једнако сносе улогу родитељства, чак постану и брижнији и тада детету не мањка те љубави и сигурности. С друге стране, имамо незреле мушкарце који децу виђају спорадично или уопште не виђају. Они се вежу за неку другу жену, започну нови живот и тај живот постане им важнији од деце из претходног брака. Они немају осећај за дететове емоционалне потребе. Врло често имају синдром Петра Пана – вечитог дечака, али и психопатске структуре личности.

Овакви мушкарци ослањају се на нове партнерке које задовољавају њихове нарсцистичке потребе, које им дају потврду да су пожељни, а дете не може да компензује ту врсту сатисфакције и пружи им оно што је њима примарно. Често су то нарцистичке структуре личности, па чак и психопатске.

– Они у друштву делују шармантно и на окружење остављају фасцинантан утисак стабилног и оствареног човека, али често, нико други осим породице, која је све то трпела (укључујући и дете), не може то појмити. За незреле мушкарце важи готово увек исти шаблон – они често немају ни осећај да су нечији очеви јер им је фокус на задовољавању сопствених нагона – навела је Синђићева.

За емоционално сазревање детета неопходна је стабилна очинска фигура, у супротном, пројекција која датира из детињства одражава се у зрелој доби, најчешће кроз неповерење и неадекватно функционисање у емотивним везама. Према речима Синђићеве, женска деца у будућности неретко бирају старије партнере или улазе у везе где су односи нестабилни или драматични и театрални, али жеђ за љубављу се никада не може надоместити и компензовати недостатак који је оставио ожиљак у раном детињству.

Извор: Телеграф

Удружење Први пут с оцем

Останите информисани