Цивилизација и болест зависности

Први циљ одржања сваког организованог система је одржање самог себе, било да се ради о једноћелијском или људском организму, лаптопу, браку или политичкој партији. Систем који нас овде интересује је цивилизација.

Свака цивилизација досад, од Египатске и Римске до данашње потрошачке, тежила је да својим уређењем и устројством доведе своје поданике у што зависнији положај од ње, и тиме обезбеди своју стабилност. Данашња цивилизација, без обзира на историјску превазиђеност концепата као што су ропство и колоније, упорно изналази нове методе власти. Најважнији метод пређашњих цивилизација био је наравно страх. Данас то није тако, а опет можемо рећи да је ова данашња успешнија од претходних.

Шта је то чиме нас садашња цивилизација везује за себе и спутава у спонтаности и аутентичности?

Симбиоза родитељ – дете

Најпоузданији начин да код некога развијете склоност ка зависности и да је одржавате у недоглед је симбиоза. Симбиоза је концепт психолошког везивања где субјект више моћи “позајмљује” своја его стања Родитељ и Одрасли субјекту ниже моћи који у симбиози учествује са его стањем Дете. Ова појава је карактеристична за детињство где биолошки родитељ као субјект више моћи мора да уложи, поред осталих активности, хиљаде и хиљаде порука “ти си битан/на односно вредан/на” како би помогао детету да развије своја его стања Одраслог и Родитеља да би тим путем дете постепено постало самостално и слободно, престало да буде дете и постало одрасла личност.

Симбиоза родитељ – дете – цивилизација

Шта ова цивилизација ради не би ли једну личност (конзумента, поданика) држала што дуже под симбиозом:

Од малих ногу преузима ингеренције биолошких родитеља и под видом тзв дечијих права нарушава природну симбиозу родитељ-дете, и већ тада намеће себе као другог родитеља.
Кроз потрошачки дух намеће Џанк строукове као образац понашања (брза храна, мода, есктремни спортови, шунд, агресија и секс на ТВ-у итд). Хипер стимулисање Слободног Детета доводи до брзог засићења и повећања апетита.
Кроз средства информисања држи народ у его стању БД дајући му свакодневне порције “свеже крви” у виду нових скандала. Народ “жедан крви грешника” лакше заборавља на животне проблеме када чује да је, на пример, бивши министар просторног планирања у затвору.
Дискаунтује его стање Родитељ константним наметањем нових норми. Традиционални морал није пожељна категорија у овој цивилизацији.
Дискаунтује его стање Одрасли недостатком релевантних информација и сервирањем готових закључака кроз медије.
Константно бомбардује челу личност поруком “ти ниси битан/на”. Цивилизација на изглед стоукира своје поданике порукама битности, али то је само привид. Испод површине гледано те поруке се из: “ти си битан/на” претварају у “битан је твој новац”, “битан је твој глас на изборима”, “битан је твој рад”, “битно је твоје тело” итд.

Шта строкираш то ћеш и добити!

Ова изрека примењена на претходну причу значи: ако строукираш его стање Детета, а дискаунтујеш его стања Родитељ и Одрасли, као што то цивилизација чини, добићеш личности са хипертрофираним Дететом. Такве личности ће своје потребе и жеље стављати на прво и често једино место, и за њихово задовољење бити спремне да бескрупулозно плате сваку цену. Такве личности су зависници и пре него што су то уопште и постали[1].

Из свега реченог следи да је у праву Владета Јеротић када каже: “дух нашег времена по својој суштини је наркомански”.

Закључак

Цивилизација покушава да кроз своје експоненте у виду медија, корпорација, естраде, капитала, политичких странака и социјалних мрежа, константно држи своје поданике у зависности симбиозом и Јунк порукама “ти ниси битан”. Такви поданици упецаног его стања Детета не могу бити ни мотор промена на боље, чак ни стубови стабилности овог друштва какво јесте, а свакако не аутентичне личности које доносе најбоље одлуке за себе и своје. Потребан је огроман напор да се осмисли и прихвати своја конструктивна улога у овом свету, а први услов за то је препознавање и прихватање себе као вредне, аутентичне и непоновљиве личности.

[1] Личност наркомана, Владета Јеротић, Арс Либри, 2006