Не волим фудбал. Немам никакву емоцију кад играчи јуре лопту преко терена. Декларативно навијам за Звезду и једном ме је чак мој другар Ђоле одвео на дерби на Маракану. И то је то.

Некада није било тако. Као предшколац сам највише волео кад дође недеља па слушамо Време спорта и разоноде на старом лампашу топлог звука – Симфонија. Емисија је колико се сећам почињала око 3, дакле после недељног ручка, али смо радио морали да упалимо пре ручка да се лампе загреју. Некад ни то није помагало него смо морали да га лупамо са стране дланом, као шамаром, док се не зачују спикери надгласавајући један другога брзином триста речи у минути.

Онда је тата умро, а слике зелених терена са трчећим фудбалерима су лагано кренуле да бледе. После пар година, фудбал ми више није био интересантан.

Кад размислим о многим стварима којима као појединци и као заједница тежимо, прилично сам сигуран да се ми не рађамо са љубављу према некој делатности. Ми се рађамо са капацитетом за љубав, а да ли ће љубав да се развије зависи на првом месту од неке личности која ће да нас упути у лепоте те делатности. Ја сам уз мајку заволео да кувам, уз бабу месим хлеб, ујак ми је купио први штап за пецање. Логично је да тај неко најчешће буде родитељ, али најчешће имамо више учитеља.

Има једна сцена из филма 127 сати, где се главни лик иначе екстремни заљубљених у природу, заробљен у неком кланцу присећа свог живота. У једном кадру од само пет секунди излази на видело зашто толико воли природу. Отац га као предшколца, у цик зоре поспаног износи из кола, ставља на ћебе на ивици кањона и ушушкава га, и ставља му наочаре. У том тренутку почиње да свиће…

Може да буде и супротно, можемо да развијемо мржњу или презир према некој делатности, зато што смо гледали како неко ради мрзовољно, на силу, нервозно, мучи и себе и друге тим призором, или још горе, ако је тако нервозан терао нас да радимо.

Ако сте као дете мењали гуму на ауту са нервозним оцем који је псовао све време док је то радио, вероватно ћете тај посао увек препустити мајстору правдајући то непознавањем вештине или, једноставно, да нећете да се прљате. Али ако сте пре пар деценија заједно са оцем стављали купус у кацу за зимницу уз радост, шалу, помажући један другоме, сигуран сам да данас нећете пропустити прилику за уживање са својом децом. Као што неће ни она са вашим унуцима за пар деценија.

Кад је школа у питању,  имали смо сви по неког наставника или професора уз кога смо посебно заволели један предмет. (Замислите да смо их из сваког предмета имали по једног?) Исто тако смо имали, у мом случају на жалост много више,  и токсичне ликове уз које смо према њиховим предметима развили одбојност.

Ја сам, на пример, из биологије у основној школи имао неке кокошке које су одмах разред поделиле по критеријуму уредности свеске, на миљенике којима су давале петице, и нас друге од којих су тражиле да учимо напамет дефиниције и којима су делиле двојке и тројке. У средњој школи ми је биологију предавао човек који је мрзео и себе и друге, и који би живот најрадије преспавао да је имао од чега да купи храну и пиво. Сваки час би намрштено ушао и рекао „нова лекција, читајте по пасус редом од ове клупе“ и онда смо се ми самоучили тако месецима док се он крио иза новина или дремао.

Сва срећа па биологију нисам изједначио са природом коју сам увек више волео од града јер сам са мајком скоро сваки викенд проводио на селу, али камо среће да сам имао наставнике уз које бих је доживео као додатно упознавање онога што волим.

Са техником сам имао среће. Мамин колега с посла, где сам проводио доста времена, поправљао је хонорарно после посла телевизоре у једном сервису. Видевши да ме занима техника, до тад на нивоу слагања лего коцкица, дао ми је прво своју стару лемилицу и неке компоненте, па сам кренуо да правим разне справе. Убрзо потом почео сам да шегртујем уз њега у ТВ сервису Електрон (најбољи сервис у граду већ 70 година!), тако да сам већ у седмом разреду примио, не велику, али ипак прву плату. И ту сам остао наредних пар година.

Онда је дошла средња техничка, па ЕТФ, и тако мало по мало сам од лемилице стигао до статуса инжињера. Доста сам радио и волео сам да радим, али ипак сам, искрен да будем, волео да радим сам. Претпостављам да је то тако код већине нас јединаца. Требао ми је нови учитељ да ме научи да радим са људима и тај учитељ је дошао у виду жене и деце – поготово деце. Мислим да су се доста намучили, али су ме научили да волим да радим са људима. Сад, вероватно би, да су се ствари другачије одвијале, било боље да је обрнуто, али сад, шта је ту је…

Разни људи долазе и пролазе кроз животе људи. И сви имају неки задатак. Због неких деца науче да воле спорт, природу, планинарење, због неких животиње, због неких историју и математику, због неких да пецају и кампују, због неких да фотографишу или уређују башту.

Ипак, задатак родитеља је наважнији. Родитељ је ту да деца заволе живот!