Славимир Стојановић Футро је београдски дизајнер, визуелни уметник, креатор лајфстајл бренда Футро и аутор серијала дечијих сликовница Авантуре Синги Лумбе. Његови пројекти из домена дизајна добили су преко 300 међународних награда. Добитник је и награде за животно дело Удружења за тржишне комуникације Србије. Аутор је аутобиографског романа „Девет“.

Како изгледа лећи као остварени уметник, а пробудити се као тата?

Велики део мог живота, практично првих 40 година, дизајн и визуелна уметност били су у центру мог унутрашњег бића. Рођењем ћерке тај центар се изместио и ја сам престао да будем само ја. Увече легнем пре свега као отац и исто тако се пробудим ујутро, а у међувремену, док поново не легнем, претварам се да сам дизајнер и глумим да сам уметник, а у ствари сам Нађин тата. И у мојој и у њеној глави.

Често говориш о томе како си се некако поново открио када си створио породицу и добио дете? Да ли је тај процес самооткривања био пријатан или болан?

Сазревање је у ствари стицање способности сагледавања шире слике. Ја сам, као и велика већина креативних људи, свој фокус упорно, пренапрегнут и често бесан, држао на себи и развијању свог талента ударајући главом у један те исти зид. Стварањем породице тај фокус се олабавио и дозволио да увидим и друге, потпуно нове, ништа мање интензивне канале за креативно изражавање и напредак. Процес је био болан, али суштински гладак, јер ми је очигледно било доста себе самог у том облику.

Толико те је дете оплеменило да си се обрео у стварање књиге сликовнице за децу о авантурама Синги Лумбе. Како је дошло до те инспирације? Да ли је то, донекле, и ваше заједничко дело, тебе и твоје ћерке?

Авантуре Синги Лумбе је пројекат на који сам поноснији од свих својих уметничких или комерцијалних пројеката у којима помажем клијентима да поправе свој имиџ или продају. Почело је безазлено, из чисте љубави, као татин рођендански поклон за ћерку, а сада је то награђивана едиција од чијег прихода уплаћујемо мој ауторски хонорар домовима за незбринуту децу широм Србије. Нађин допринос је ту двострук, пре свега је била инспирација за лик девојчице која иде около и помаже свима својим талентом за цртање, а друго, Нађа је непосредно учествовала у осмишљавању прича и давању имена протагонистима. Синги лумба значи „Скини балон!“. Тако је Нађа са две године запомагала када јој се хелијумски балон са прекратком врпцом залепи за високи плафон.

Шта си успео да научиш за ових првих неколико година заједничког живота? И да ли је тај процес учења сталан?

Више сам научио, наравно, о себи и тај процес никада не престаје док смо живи, а можда се наставља и после, ко зна… Тајна је у прихватању различитости и неговању односа сваког дана, без изузетка. Када немаш одговор на питање зашто неког волиш, а волиш га, знаш, онда су сви изгледи да је то права љубав и ако све одатле полази, из молекула, органски и необјашњиво, онда може да траје, али и поред тога мора редовно на свему томе да се ради, поготово кад нас је више у том истом базену љубави.

Са пуно лепоте и љубави причаш о својој жени и детету. Али, реци ми, да ли су догађаји увек тако пријатни? Да ли је било момената када си морао да будеш ауторитет, она намргођена баба Рога, коју сви понекад глумимо?

Наравно да јесам, и нисам глумио, него сам се на тренутак претворио у ту Баба Рогу, али на срећу, моје девојке ми ретко дају повода. Те ствари су у мом случају више ствар унутрашњих борби, негде између свакодневног стреса на послу и сегмената из прошлости. Али то се регулишуе упорним радом на стварању дистанце од неугодних ситуација док су оне у току. Мора у глави да се подеси дугме за ширу слику, али да буде на дохват руке.

Какав си однос имао са својим оцем?

Већину мог одраслог живота тај однос није постојао. О томе сам написао аутобиографски роман Девет, који се, у ствари, бави прихватањем својих, таквим какви јесу, јер ипак су моји како год да окренеш. Сада је наш однос онакав какав је одувек требао да буде, у мери која одговара и њему и мени. Сад имам ћалета. Док сам одрастао он је грчевито радио да мене, брата и маму обезбеди, мучио се са својим животним изборима, зависностима, жељама и могућностима… а ја сам то гледао уживо, као неки тежак филм без краја. Тако сам и отишао од куће у деветнаестој години. Смучио ми се тај биоскоп. Тридесет година касније написао сам роман помирења.

Шта од тог односа са оцем преносиш на своје дете, а шта си одлучио да ипак оставиш по страни?

Трудим се да сам присутан у Нађином животу, понекада и превише, на сто и један начин. Сви ми цео живот лечимо своје ране, а кад препознамо лек не знамо да станемо са терапијом. Захваљујући Ољи и Нађи, мој отац се вратио у мој живот. За дете је најважније да зна да има код куће на чија рамена да се попне и да тако види даље од својих родитеља, да нас прерасте и буде најбоља верзија себе, слободна, сигурна и срећна.

Ти си, рекли би, успешан човек и сигурно остварен. Да ли се плашиш да би тај успех могао некако да утиче на твој однос са дететом?

Док год сам ја пре свега њен тата,, тај однос није угрожен. Ту су ствари јасне. Ако могу да јој будем позитиван узор са својим професионалним успесима онда још боље. Деца памте ваше одлуке, свакодневно понашање и љубав.

Које вредности ћеш сигурно пренети на сaвоје дете и шта сматраш кључним у свом односу са њом?

Ако су родитељи вредни, упорни, страсно посвећени и искрени, деца ће имати шта да понесу од куће. Дакле, васпитање примером, који се одвија поред детета, а не према детету. На нама је да се она у свему томе осећа сигурно и ослобођено, да не живи у некаквом присилном морању због успешне мајке или оца.

Имаш ли неку поруку за очеве, можда посебно за очеве који су уметници?

Интуиција, која је пресудна у креативном изражавању, само се појачава када се фокус прошири на још једно живо биће за које сте директно одговорни.

Разговор за портал Први Пут С Оцем водила Татјана Радић Милутиновић