Успех у животу састоји се од успеха на свим пољима – Владимир Милетић

Владимир Милетић је један вансеријски човек и још необичнији директор. Пре своје тридесете године постао је руководилац велике иностране компаније и наредних 11 година успешно ширио посао и тим. Након тога био је директор у још неколико великих корпорација.

Пажњу јавности је завредио својим блогом Дневник једног директора, на коме представља пословне догодовштине и анегдоте из перспективе коју читаоци до тада нису имали прилике да упознају уколико сами нису били руководиоци. Морам да признам да је мени лично тај блог доста помогао да стекнем разумевање према неким поступцима својих бивших и садашњих директора.

Владимира сам упознао преко поменутог блога, а касније и преко његовог програма Економија успеха. То је програм који предузетницима и онима који то желе да постану, помаже да открију вештине и таленте по којима су јединствени и да их каналишу у сопствени бизнис. Са поносом могу истаћи да је управо Владимир био кум пројекта Први пут с оцем.

Владимире, успешне пословне људе најчешће замишљамо као непоколебљиве ратнике на пољу бизниса. На жалост, чест је случај да успех на пословном пољу буде прескупо плаћен на другим пољима – на пољу породице, пријатеља, здравља… Како се ви борите на тим другим пољима?

За почетак бих другачије поставио почетну констатацију. Пре бих рекао да неуспех на пољу породице бива прескупо плаћен успехом на пословном пољу. Јер, много је теже бити успешан у породици. Ту има много више рада, напорније је и одговорније. У породици одговарате за судбину своје деце, а у фирми само да оплодите туђи новац. Зато је управљање туђим бизнисима неупоредиво лакше од управљања сопственом породицом. И ја сам у почетку, као и многи, упао у замку да је породици потребна само добра плата и новац. Срећом, захваљујући искрености своје породице и њиховом неодустајању од мене у улози мужа и оца пронашао сам равнотежу између једног и другог. Или сам, барем, на путу да то урадим.

Ако сам добро разумео, ваша дефиниција успеха је холистичка? Другим речима, сматрате да је успех на једном пољу неодвојив од успеха на другим пољима, и обрнуто?

Када остварене и успешне људе питам шта је за њих успех у послу и у животу, никада не добијем исти одговор. За некога је успех да ради оно што воли, другима је успех када су здрави, трећима значи да имају пријатеље и квалитетне односе са људима, четврти су срећни са својом породицом, петима је успех када су материјално независни… Верујем да је сваки од тих одговора тачан. Успех у животу састоји се од успеха на свим пољима. Неки од тих успеха су важнији и више нам значе, али треба водити рачуна да се због једног циља не запоставе и други важни аспекти живота. Не вреди много новац, ако са друге стране нема породице, здравља, пријатеља… Са друге стране, успех је радити посао који човек воли, али ако од тога не можете себи да обезбедите и материјалну сигурност, то је опет расипање талената и вештина. Као и многи и ја покушавам да направим равнотежу између различитих сегмената. Понекад је дозвољено да у центру наше пажње буде само пословни аспект, под условом да неки наредни пут у фокусу буде породица, трећи пут пријатељи. Важно је само да не будемо везани за само један сегмент нашег живота, ма колико били успешни у њему.

Улога оца је најбитнија за синове. Јер, за њих смо модел и узор на који ће се угледати или постати сасвим супротно, уколико им не постанемо узор.

Пословни контекст подразумева да је руководилац истовремено и учитељ. Колико руководилац учи од својих ученика и колико му у томе помаже искуство из породице?

Руководилац би требао да учи од свакога. Замка руковођења, нарочито уколико сте млади дошли на ту функцију, јесте што вас та заводљива улога наводи на помисао да сте изабрани јер ви све најбоље знате и да је учење од подређених и саветовање са њима знак слабости. То је заблуда која вас тера да помислите да сте савршени и да немате шта више да учите. Упао сам у ту замку на почетку своје каријере и дуго година погрешно тумачио своју улогу. Тек када сам почео да пишем приче о разним успешним људима, од којих су многи обични људи са обичним занимањима, схватио сам да се од сваке особе коју упознамо може много тога научити. То важи и за породицу, за децу. Пред њима не можемо да се правимо да смо нешто што нисмо. Осим тога, они нам увек отворено и искрено указују на те наше несавршености, а истовремено навијају за нас да будемо најбољи могући родитељи и да никада не посустанемо. Када знате да сте несавршени и да не морате све да знате, много је лакше радити. Не трошите енергију да сакривате своје незнање, већ са интересовањем уочавате знања код других људи и тако учите. Одустао сам одавно од утиска да много тога знам. Са искуством постајем свестан колико још не знам. Све што сада желим јесте да будем бољи сваког дана од претходне верзије себе.

Ваш пут је прилично необичан, као млади сте постали директор велике компаније, а онда и писац и пословни ментор. Колико је у томе помогло исуство које сте понели из породице? Да ли сте имали неки конкретан догађај који можете да повежете са својим данашњим изборима?

Моја мајка ми каже да сам јој као мали, са четири-пет година живота, поставио питање: Мама, на ком послу се највише зарађује?. Њен одговор је био – директор. У том периоду (крајем седамдесетих прошлог века) није било приватне иницијативе и предузетништвa, тако да су постојали само директори друштвених предузећа који су били нека врста полубожанства у тим огромним системима и имали привилегије које су обичном човеку биле незамисливе. А питање које сам јој поставио вероватно је произашло из чињенице да су моји родитељи са прилично тешкоћа успевали да подмире све трошкове живота и стално им је недостајало новца. Када сте мали, имате фантазије да ћете када порастете све то променити, тако да су ме то моје питање и њен одговор вероватно определили у ком правцу ћу се касније школовати и развијати своју каријеру.

За мене је очинство рад на томе како да постанем узор својој деци. И зато је сваки успех који достигнем нова могућност да и њих нешто научим и да на њих пренесем своја искуства достизања успеха.

Ипак, моји наредни избори и заокрети у каријери направљени су много свесније. Тада сам изабрао пут учења и помоћи људима у покретању сопственог бизниса. Изабрао сам каријеру пословног ментора. Тај посао је далеко разноврснији и обухвата много више мојих знања и талената и то ме далеко више испуњава од посла менаџера. Али, да није било тог искуства директора, не би било ни овог другог каријерног пута.

Данас је некако уобичајено да се отац посматра као додатак породици, нешто без чега се може. Нешто као трут у кошници, одради посао и после је слободан. Ово поготово важи за свет пословних људи. На акцијама које правимо у оквиру пројекта Први пут с оцем ми се трудимо да учесницима дамо другачију перспективу од ове. Да ли ви сматрате да је отац битна фигура у одрастању деце?

Не само да је битна, верујем да је најбитнија. Поготову за синове. Јер, за њих смо модел и узор на који ће се угледати или постати сасвим супротно, уколико им не постанемо узор. Децу када су мали занима да будемо са њима, да их загрлимо, да им кажемо колико смо поносни на њих, да их саслушамо када имају нешто да нам кажу… То висока плата не може да замени. Мада, ни беспосленост није добра без обзира што тада имамо више времена за њих. Они кроз наш пример уче о успеху и не постоји бољи начин да усмеримо од тога да и сами постанемо успешни. А да би постали успешни, потребно је да много радимо на себи. За мене је очинство рад на томе како да постанем узор својој деци. И зато је сваки успех који достигнем нова могућност да и њих нешто научим и да на њих пренесем своја искуства достизања успеха.

Најтеже у положају моћи јесте како да заслужите да вас људи поштују уместо да страхују од вас. Како да ваши подређени желе да ураде нешто што сте им рекли не због тога што се плаше, већ што вас искрено поштују.

Питање руковођења је неодвојиво од питања моћи. Какав је ваш доживљај моћи? Колико сте ви моћан родитељ својој деци и да ли сте моћнији као руководилац на послу или код куће?

Питање моћи је јако сложено. На многим местима, па и у породици, моћ се користи на негативан начин. Користи се да би се неко ко је хијерархијски испод силом натерао да уради нешто што треба. Међутим, уз моћ нам је увек дата и одговорност да ту моћ не злоупотребљавамо. Да не прелазимо границе. Најтеже у положају моћи јесте како да заслужите да вас људи поштују уместо да страхују од вас. Како да ваши подређени желе да ураде нешто што сте им рекли не због тога што се плаше, већ што вас искрено поштују. Нажалост у бизнису је много руководилаца које више храни страх у односу на поштовање и зато су такви. За разлику од породице, где таквог ауторитета не можете дуго да промените, у фирмама је то могуће. Зато је боље отићи из таквог окружења јер га такви руководиоци загаде.

Трудим се да стечена искуства из руковођења на послу применим и у породици. Сваки пут када се макар мало приближим том идеалу родитеља задовољан сам, мада нимало није једноставно све то применити уз остале обавезе.. Али, упоран сам и дајем све од себе да научим. Надам се да ће ми се и то урачунати у закључну оцену која ће ми једног дана бити уписана у родитељско сведочанство.

На који начин је време проведено са оцем дефинисало Вас као особу?

Сваког од нас је време које је проведено или пропуштено са оцем дефинисало као особу. Мене је ово друго више дефинисало. И када размишљам о њему више помислим о стварима које нисмо заједно радили или које нисмо радили више и чешће, него оне које смо радили. Чини ми се да је ових које смо заједно радили било много мање. Ваљда их се због тога сећам много јасније. Као онда када ме је први пут одвео први пут на утакмицу Партизана, када ме је одвео први пут у биоскоп, када ме је први пут гледао на утакмици на којој сам бранио, када је дошао да ме посети на рекреативној настави… Свега тога можда је могло да буде више, али колико је имао толико ми је и давао. Нажалост, све ове ствари нисам имао прилике да му кажем, јер је пре седамнаест година изненада преминуо.

Постоји само једно место на ком си незаменљив. Место оца. Ту нико, никада, не може да те замени.

За крај, шта можете да поручите данашњим очевима?

Пре неколико година на ФЕСТ-у сам гледао јапански филм Какав отац, такав син, у којем је главни јунак отац разапет између захтева посла и улоге оца. Једна реченица ми је остала урезана у сећање и тако постала и мени мисао водиља кроз живот и родитељство. У једној сцени главни јунак, високопозиционирани менаџер у великој корпорацији објашњава пријатељу зашто мора много да ради. Каже како фирма има важне пројекте и без њега не могу. Пријатељ му је одговорио:

„Увек ће моћи без тебе. Увек ћеш бити заменљив. Постоји само једно место на ком си незаменљив. Место оца. Ту нико, никада, не може да те замени.”

За портал Први пут с оцем, Мирко Митровић