Да живимо природно као муж и жена који се воле – Слободан Мишљеновић

Веза између мене и Слободана је дуга и веома занимљива. Упознали смо се , сигурно, пре 15 и више година и то преко једног форума који је окупљао људе из дијаспоре и нас из матице у разговорима око питања везана за обичаје Срба. Он је на том месту симболично и узео надимак Срб. Касније, у неком његовом обиласку Србије посетио ме је и, ето, то пријатељство траје. Увек је маштао да се врати, али школа, обавезе, брак, деца, здравствени проблеми ту су одлуку мало пролонгирали. Али од прошле године Мишљеновићи су своји на своме уз петоро потомака.

На мој предлог да нам буде саговорник испрва је одбио.

Прво да кажем да кад ми је предложено да направимо овај интервју и кад сам видео кoји све озбиљни људи су давали интервјуе овде, људи чији рад ја пратим и поштујем, мало ми је било неугодно јер ја не бих имао шта да додам на оно што је већ речено. Али пошто је овде нека носећа тема повратка у Отаџбину након дуго година живљења на Западу, ипак сам оценио да бих имао шта да кажем а да то буде неком на корист ко можда исто размишља да се врати једног дана у отаџбину, или да из ње оде.

• Слободане, реци нам нешто о себи, вама

Рођен сам у Вуковару а супруга у Лозници, неколико година прије несрећног грађанског рата 90-их. Њени родитељи су убрзо по почетку сукоба у том хаосу некако дошли до Канаде и тамо остали да живе подижући децу, а ја сам одрастао у Вуковару да би као студент отишао за Канаду, где смо се жена и ја после упознали и венчали. Тамо смо у првих 6 година брака добили 4 деце кад смо одлучили да направимо један важан пројекат повратка у отаџбину који се десио у лето 2017. Сад ево живимо са децом у једном селу у околини Вуковара, у међувремену смо добили и 5. дете и ту подижемо и васпитавамо своју децу, своји на своме, и надамо се и жеља нам је да на овим балканским просторима останемо и опстанемо.

• Како је дошла одлука о многодетној породици?

Те одлуке није било. И жена и ја смо били верујући људи кад смо се венчали у Цркви и ми смо у том смислу некако брак и доживели, као божанску установу у којој Бог веже мушкарца и жену у вечну заједницу којој је Он заштитник и покровитељ, па и Онај који даје децу у мери у којој сматра да је најбоља баш за тај брачни пар.

Очеви су нам дали колико су знали и умели, да су знали више, дали би нам више. Наше је сад да узмемо од њих све оно што ваља и примењујемо на својој деци, а оно друго да поправимо.

Број деце никад нисмо планирали већ смо гледали да живимо природно као муж и жена који се воле, а деца су долазила као плод те љубави и благослова Божијег. Ово у данашње време „контрацепције“ и анти-породичних вредности звучи смешно и сулудо, али ми смо озбиљни у тврдњи да је сасвим природно не правити планове за број деце која треба да се роде.

• Какав си однос имао са својим оцем, какве си поуке добијао, критике да ли нешто од васпитних метода које си добијао као мали преносиш и на своју децу?

То је једно врло интимно питање и могла би се књига написати о томе, што већини читалаца сигуран сам не би било занимљиво, међутим оно што би могао рећи као неко уопштено правило, јесте да је врло вероватно још у време наших дедова и баба дошло до једног расцепа у васпитању, негде је нека карика попустила и дошло је до озбиљних хаварија у односима отац-син из чега смо и ми и наши очеви изашли хаварисани. То је битно да схватимо како не бисмо наше очеве осуђивали због онога или овога јер тако само продубљујемо хаварију, они су нам дали колико су знали и умели, да су знали више, дали би нам више, а наше је сад да узмемо од њих све оно што ваља и примењујемо на својој деци, а што доказано не функционише како треба, да одбацимо и поправљамо тај део. Ту сматрам да је од кључног значаја и она завршница у приповетци Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење“ кад отац и син одлазе заједно у Цркву на јутарњу молитву која је светлост нове наде и лек свих пређашњих хаварија.   

• Да ли у породици делите улоге, задатке?

Делимо наравно, мада је то једна велика тема у нашој кући за коју немамо инстант решење. Та подела није строга, већ динамична. Некако док су деца мала, велика већина кућних обавеза пада на мајку док отац некако увек има нешто ван куће да обавља. Ту често видимо данас да се мајке сломе од обавеза прије него очеви, па решење не тражимо у међусобном гађању списковима кућних обавеза већ у налажењу наше мере која је реална.

Код нас неким данима деца ходају прљава по кући, и ми смо прљави са њима, некад ручамо у пекари, неред је редовна појава у дневној соби… приоритет треба да буде склад у породици, а остале обавезе да се подреде томе…

Јер не може бити да мајка и отац обоје раде, да је кућа стално чиста, ручак скуван, деца добро васпитана, опеглана и сви задовољни. То је толико нереално очекивање да многе породице стењу под овом планином обавеза. Код нас неким данима деца ходају прљава по кући, и ми смо прљави са њима, некад ручамо у пекари, неред је редовна појава у дневној соби а сређена кућа је већ феномен само уочи важних датума. Хоћу да кажем да приоритет треба да буде склад у породици, а остале обавезе да се подреде томе, свака породица по својој мери.     

• На својој фб страници често објављујеш статусе који се тичу породице, деце, родитељства. Шта те нагони да о томе пишеш шта видиш као највећи изазов родитељства данас а шта као очинства?

Да, то је за мене главна тема и увек се неугодно изненадим колико мало простора родитељство добија у нашим животима и колико мало знања ми имамо о родитељству, а то је залог наше будућности. Понашамо се као да све знамо, а реалност болно сведочи да се због нашег незнања јављају опасне аномалије у друштву и породицу почињу да регулишу људи и процеси у суштини анти-породични. То је велика претња породици данас, породица је угрожена на један начин не виђен до сада у историји. С обзиром да и жена и ја имамо велико искуство живљења на Западу и сведоци смо тих анти-породичних процеса у њиховом изворишту, природна жеља нам је да те процесе донекле расветлимо и објаснимо нашим људима како не би упали у многе замке, које су већ одавно постављене. Међутим, не наилазим на много разумевања и интересовања, неки људи из наше генерације су се већ упецали, а већина те процесе превише олако схвата, да ће неко други да реши проблем. Е тај други ће да реши, али не у корист породице већ у своју корист, што ће бити у законе унешено и породица ће бити стављена пред свршен чин. Морамо се тргнути, успавали смо се. Данас је преко потребно да се породични људи удруже и да се уведе један инструмент „Породичног Узбуњивача“ – једна канцеларија у којој би радили адвокати, учитељи, новинари и уопште доказани породични људи који би пратили дешавања у свету која утичу на породицу, доношење нових закона у нашој држави, лобирања анти-породичних организација итд. и узбуњивали, тј. обавештавали породице о својим сазнањима те координисали заједничке акције по потреби, а све у циљу спречавања анти-породичних деловања и закона у њиховом настанку. Док се то не деси, изазови родитељства и очинства ће се само умножавати и биће све теже исправљати те процесе.

• Нека порука за крај?

Кад је 1915 српска влада са краљем Петром донела одлуку о повлачењу преко Албаније и Црне Горе на Крф, отишли су сви у цркву да се помоле. На изласку из цркве дочека их уплашени народ питајући шта ће с њима бити, а Никола Пашић, тадашњни премијер, каже „Не бој се народе – добро бити неће“. Тако је и данас за породицу, очеви не бој те се, већ пробудите у себи онај дух и веру предака па напред у славу! Звучи ли нереално то „напред у славу“? И 1915. је било нереално па се показало као сасвим могуће.

Код нас је предност то што имамо толико примера у прошлости одакле можемо да црпимо инспирацију и снагу, да је просто још већи пропуст и (не)одговорност ако то занемаримо или не дај Боже гордо одбацимо.

Ми ту снагу носимо у нама и мораћемо дати одговор једног дана нашој деци шта смо урадили са том снагом како и каже Његош пророчки „Су чим ћете изаћ` пред Милоша и пред друге српске витезове?“. Ово је наравно наднационална ствар и вреди за све народе, не само за Србе. Код нас је предност то што имамо толико примера у прошлости одакле можемо да црпимо инспирацију и снагу, да је просто још већи пропуст и (не)одговорност ако то занемаримо или не дај Боже гордо одбацимо. Дакле, без страха очеви, да преузмемо одговорност па ће и Бог помоћи, а онда је ствар решена у корену.

За портал Први пут с оцем, Татјана Радић Милутиновић

© Први пут с оцем 2018.