Деца да осете љубав – Никола Пејаковић Коља

Николу Пејаковића, познатијег као Кољу, тешко је најавити. Ренесанси лик, који има мноштво талената, а он би, вероватно пре рекао, заната у својим рукама. Човек који се у свом животу највише бавио позориштем и филмом, препознат кроз нека глумачка остварења, иако није глумац по свом образовању, а у последње време кроз рад на својој ауторској музици. Искористили смо прилику да са њим поразговарамо на тему очинства и родитељства.

За сам почетак нам реци који је највећи дар који си добио на реверс и који мораш вратити умножен?

Не знам. Не знам који је највећи, чини ми се да је сам живот највећи дар.

Шта си и шта још увек тражиш у уметности или можда је боље рећи за чим трагаш?

Не трагам ни за чим. Радим свој посао, копам по себи и дајем људима. Уметност је прецењена делатност, то је посао као и сваки други, или, боље речено, у сваком послу постоји уметнички део, креативни део који је неопходан да би се посао завршио. Сваки посао то има.

Да ли можеш да издвојиш неки посебан догађај у свом детињству везан за оца за који би могао да кажеш да је помогао у твом дефинисању као личност?

Тешка тема. Ја свог оца волим, али никада нисам био нарочито близак са њим. Ја своје родитеље осећам као важне особе у моме животу, али се не сећам блискости, љубави, пажње. Осећам да ме воле, да сам им дете, али ковитлац догађаја око нас, то време у коме је фамилијама чупано корење, где се српско име није помињало, о прецима говорило тихо, у пола гласа, где је Партија била све, породица је губила дах, оставило је наш однос у фази недореченог, незавршеног. Ужасно време… Неко ће рећи – добро време. Ја ипак мислим – било, не поновило се.

Колико се разликује твоје уметничко стварање сада када имаш породицу и пре него си је имао…И ако се разликује у ком смислу?

Породица је део сазвревања, новац иде на право место, све добија смисао, а уметност је, коначно, стављена тамо где треба – у раван еснафског, занатског. Ја сам се читав живот бавио само уметношћу и немам никакав сентименталан, малограђански однос према тој људској делатности. Уметност – умети, знати. Породица, посао, живот – коначно све на броју.

Осећам да ме воле, да сам им дете, али ковитлац догађаја око нас, то време у коме је фамилијама чупано корење, где се српско име није помињало, о прецима говорило тихо, у пола гласа, где је Партија била све, породица је губила дах, оставило је наш однос у фази недореченог, незавршеног. Ужасно време…

Да ли се дешава да понављаш грешке својих родитеља?

Или оно што си некад сматрао да су грешке?

Можда. Можда… Не знам. Понављам, сигурно,

неке обрасце понашања.

У каквом односу волиш да стојиш са својом децом?

Волио бих да знају да их волим. Ја не знам са децом, али желим да знају да их волим. Немам живце и стрпљење, а то морам да имам. Нисам неки отац, али учим да будем.

У ком смеру је отишао твој живот када си постао отац?

У бољем, пуно бољем.

У једном интервјуу си рекао да је породица као манастир. Шта си тиме хтео да кажеш?

Исти су проблеми, исти захтеви и исти циљ. Или се монаши или се жени, све друго је губљење времена.

Често си говорио о томе да човек треба да се препусти Богу али са друге стране да је твој највећи страх брига за децу и супругу. Због чега бринеш..

Зато што сам маловеран. Немам јаку веру. Слаб сам…

Колико је важно да отац буде окренут својој породици?

Најважније. Па, коме другом или чему другом да буде окренут?! Фудбалу, кафани, пријатељима?!

Плашиш ли се да ће твој турбулентни пут оставити трага на животе твоје деце?

Плашим. Али се надам да ће паметније бирати правац у животу, јер су, већ сад, паметнија и бистрија, са више љубави у срцима, од мене. Ја сам био и остао будала.

Да ли можеш да повежеш свој родитељски стил данас са начином на који су тебе васпитавали?

Па има сличних детаља, као што рекох, неке научене матрице несвесно понављам. Желим да им дам љубав и научим да верују у Господа, то је све што желим. Ништа друго није важно…

Шта је по теби најбитнија ствар који један отац може да учини за децу?

Да их води у цркву и искрено воли, да деца осете љубав.