Виргил Георгиу – Прва слика у мом животу

Прва особа која се на овом свету појавила пред мојим очима беше мој отац.

Људско памћење сам одувек замишљао као неку филмску траку, на којој се, попут филма, бележе сви догађаји нашег живота, од колевке, па до гроба. Око, попут фотоапарата, несвесно бележи све што се појавује у пољу његовог објектива. Памћење сачува само занимљиве слике и призоре…

На том филму мог памћења, дакле, прва слика у мом животу, једна слика у крупном плану – коју је сећање побожно сачувало, а време је, уместо да је обрише чудесно улепшало – јесте слика мога оца.

Мора да сам био у колевци. А он је био нагнут нада мном. Гледали смо се, мој отац и ја, обојица врло зачуђени. Како сам тек изашао из мрака непостојања, моја радозналост пред првом сликом света била је оправдана. Јер, пре мога оца, ја нисам видео ништа. Мрежњача мога ока била је нетакнута. И за мене је све било ново у свемиру. Зачуђеност мога оца, при погледу на моје малено и сасвим ново биће, била је исто тако сасвим оправдана. Није још имао ни двадесет година. Није још био сасвим стасао. Његово тело се још увек развијало. Његове кости су и даље јачале, будући да још увек није сасвим достигао доба зрелости. И био је потпуно изненађен што је постао отац. И гледао ме је као да сам, неочекивано, пао с неба.

Бескрајно сам поносан при помисли да је прва слика која ми се указала на овоземаском свету био људски лик. Гледајући лице једног човека, видео сам Бога. А онај ко гледа Бога види читаву васиону.

То што сам на овој земљи најпре угледао лик свог оца, чини ме поносним и из једног другог разлога. За кратко време, очи ће се моје затворити и више неће бележити слике овог живота. Проживео сам највећи део година. потрошио их, као што се троше свежњеви новчаница. Оно што ми преостаје мало је у поређењу са оним што сам потрошио и проживео. А опет, у читавом свом животу, никада, нигде и ни у каквој прилици, чак ни у сновима, нисам видео лепшу слику од оне која је прва забележена у моме сећању – слике мог оца. Ни слике врхунских уметника, ни чуда природе, ни раскошна појава прелепих жена, ни племенита лепота дечијих лица, нису се у мојим очима приближила лепоти првог људског лика који угледах на земљи: лика мога оца.