Ново очинство – др Драган Станојевић

Желели смо да сазнамо шта струка може да каже на тему очинства, некад и сад. Као саговорника смо изабрали човека који се тренутно, можда, једини међу социолозима бави овом тематиком. др Драган Станојевић је доцент на Одељењу за социологију Филозофског факулетета Универзитета у Београду. Дипломирао је на две студијске групе: најпре на Одељењу за етнологију и антропологију, а затим и на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду. Докторат на тему “Обликовање новог очинства кроз праксе очева у Србији“ одбранио је 2015. године на Филозофском факултету у Београду, под менторством проф. др Смиљке Томановић. Истраживачки рад му је фокусиран на породичне односе, младе и децу, образовање, социјалне неједнакости и социјалну интеграцију.

Драгане, како се дошло до ове теме? Актуелност, потреба или нешто треће?

Тема очинства је тренутно веома актуелна у социологији породице. Један од разлога је то што је традиционално приватна сфера припадала готово искључиво женама, па када се родитељство истраживало, истраживало се из перспективе жена. Феминизам је такође допринео да се теме вишеструког оптерећења жена актуелизују, јер је усклађивање приватне и јавне сфере било далеко теже женама него мушкарцима. У међувремену је примећен недостатак перспективе мушкараца у истраживањима приватне сфере. Како су подаци указивали да се постепено повећава учешће мушкараца у родитељским обавезама, постало је занимљиво и значајно испитати како се они осећају у овом пољу, због којих разлога им је битна интензивнија интеракција са дететом, и како они усклађују различите сфере свог живота (посао, породицу, партнерски однос, слободно време). С обзиром да се ради о докторском раду, до теме сам дошао уз подршку менторке професорке Смиљке Томановић.

Ко су били испитаници?

Студија има два дела. Први који укључује репрезентативни узорак очева у Србији на основу ког сам настојао да препознам који су то очеви који су у већем степену активни око своје деце , и други део у ком су урађени интервјуи са 24 оца који припадају типу тзв. „новог очинства“, што значи 1. да су укључени у родитељске обавезе на истом нивоу као и њихове супруге / партнерке, 2. да су укључени на истом нивоу у кућне обавезе (спремање куће, кување ручка, вечере и др.), 3. да имају изражене вредности родне равноправности, и 4. да им је родитељски идентитет веома значајан.

Шта је то „ново очинство“?

Ново очинство није у потпуности дефинисан концепт, али се може рећи да указује на савремену појаву у коме мушкарцима приватна сфера и родитељство постаје све значајније. У односу на традиционално очинство где се отац није скоро уопште бавио малолетном децом али им је представљао морални узор, или очева током модерне (код нас интензивно током социјализма) када је кључна улога оца била да обезбеди материјално породицу и да се евентуално поигра са децом, данас све више сведочимо настајању новог сензибилитета међу мушкарцима који желе да буду укључени у све аспекте одрастања своје деце. Најшире посматрано, нови сензибилитет односа са дететом настаје услед промене улоге мушкарца у савременом друштву. Три су кључна разлога за то – промене вредносних оквира који се односе на родну равноправност, промена позиције мушкарца на тржишту рада и промене у партнерским односима који су егалитарнији и непостојанији. Док је модерна још увек чврсто гарантовала бољу позицију на тржишту рада мушкарцима, касна модерна у којој живимо све више родно уједначава шансе (иако је далеко од тога да живимо у друштву родно једнаких шанси), доводећи у питање екслузивну улогу мушкарца као храниоца. С друге стране, брак и партнерство су све нестабилнији (изражени кроз учесталије разводе и дисолуције кохабитација) тако да досадашњи идентитети мушкарца као „храниоца“ и као „главе породице“ или „породичног човека“ нису загарантовани. Због тога се, све чешће, као једини трајни однос перципира управо однос са дететом, и због тога се у њега више инвестира. Треба рећи да „ново очинство“ не носи са собом вредносну компнонетну „боље“, као ни то да други модели очинства представљају „лоше“ родитељство.

Зашто је детрадизионализација важна за овај појам?

Детрадиционализације, како је Улрих Бек користи, указује на све мањи значај научених модела у касној модерни. Онда када су они корисни, људи их користе, али када нису, онда су принуђени да смишљају нове. И у мом истраживању се показало да мушкарци који желе да буду укључени и брижни очеви, немају на кога да се угледају и немају са ким од других мушкараца да поделе своје искуство. Зато они смишљају нове начине како да се, као мушкарци, укључе у свакодневни живот своје деце, да за њих доносе одлуке, спремају храну, спремају домаћинство и то комбинују са својим професионалним обавезама.

Колико очеви у Србији, на основу истраживања, улазе у образац новог очинства?

На основу истраживања Института за социолошка истраживања из 2008. године може се донети само груба процена да се ради о мање од 5% очева. Ове године ћемо поновити истраживање, и очекујем да ће бити значајно више „нових очева“ јер је током последње декаде дошло до, чини ми се, извесног генерацијског обрта, посебно међу урбаном популацијом.

Промене које се дешавају на нивоу очинских пракси које су?

На нивоу пракси промене се у Србији дешавају прилично споро, али оне се дешавају у свим сегментима приватног живота. Највеће промене се дешавају на нивоу забавних и инеракцијских активности са децом (игра и изласци), све чешће очеви функционишу и као мост између деце и институција (одвозе их у вртић, школу и на ваннаставне активности) нешто су мање изражене промене око послова свакодневне неге деце (спремање оборка, спремање дечије собе, облачење / повијање, и сл.) а најамање око послова одржавања домаћинства.

Ако их има какве су оне? Присилне или жељне?

Промене представљају део процеса прилагођавања новим ситуацијама, односима и вредностима. Данас су (углавном) достигнуте вредности да жена може да ради, да има аутономију, право да се разведе, живи у ванбрачној заједници, право на своје тело и др. Оне као такве бивају прихваћене од нових генерација које им се пролагођавају било тако што сами осмисле како да се редефинишу мушко – женски односи, било тако што имају моделе око њих или у популарној култури. Исто тако и мушкарци када постану очеви одговарају с једне стране на очекивања средине а са друге стране на оно како себе виде у новој улози.

Ако и кажемо да је отац присутан, које су димензије те присутности, у којим појавним формама се та присутност одиграва?

Присутност родитеља се одиграва на више нивоа. Присутност се односи на учешће у различитим аспектима живота детета и породице, и укључује игру и процес учења, емоционалну размену, негу (спремање хране, дечије собе, чишћење, и др.) бригу (комуникацију са васпиачима, наставницима, лекарима, и др), бригу о сигурности детета у кући и ван куће, материјално обезбеђење породице и др. Док се традиционално присутност мушкараца као оца најчешће исцрпљивала кроз материјално обезбеђење породице, данас кад говоримо о присутности препознајемо да су очеви све више укључени у све наведене димензије живота деце.

Објасни нам појам породичне транзиције и како се очеви понашају током те транзиције, шта кажу резултати истраживања?

Породична транзиција се односи на фазе које пролази породица као група током свог постојања, и укључује упознавање пара, забављање, почетак заједничког живота, размишљање о родитељству, доношење одлуке, период трудноће, рађање првог детета, период одрастања детета (до 2 године, до поласка у школу, школско дете), одлазак детета од куће, итд. Паралено са породичном транзицијом се одвијају индивидуалне транзциције, односно уходавање у нове улоге – супружника и родитеља. У истраживању које сам спровео очеви сведоче да им је транзиција у родитељску улогу била изазовна, захтевна, али и извор задовољства. Већина сведочи да је родитељство за њих нешто најбоље што им се догодило у животу, али и да су морали да у потпуности промене дотадашњи начин живота и „препакују“ приоритете. Овај процес је обележен „уозбиљавањем“ односно преузимањем одговрности за друге, што практично значи да више раде да би зарадили за породицу, али и да више времена проводе у кући, са породицом.

Можеш ли да нам излисташ неке резултате које би нашим читаоцима били најзанимљивији. Они резултати који су можда били позитивно изненађење, али и оне на којима би се, можда, могло и порадити?

Занимљива је родна динамика између партнера и постављање граница које имају функцију одбране родних идентитета. На пример, сви мушкарци које сам интервјуисао су веома родно сензитивни и истичу да не постоје разлике између онога што мушкарци и жене могу и треба да раде. Па ипак код већине постоји нека активност у кући, попут пеглања или прања судова, коју одбијају да раде. Ови резултати нам говоре да постоје извесне границе које мушкарци постављају и које могу бити резултат како родне, патријархалне хегемоније, али можда и специфичне динамике пара (могуће је да на пример жена одбија да вози ауто, па је динамика поделе послова родно условљена). Такође, када мушкарци раде пуно радно време а њихове супруге не раде или имају флескибилно радно време жене су те које преузимају на себе више обавеза у кући и око деце. Када је ситуација обрнута, па мушкарци имају флексибилне радне ангажмане и више слободног времена, они преузму само своју половину, а од жене се и даље очекује да одради свој део родитељских и кућних обавеза, без обавеза на већи радни ангажман.

На који начин ће се очинство даље развијати, има ли каквог наговештаја у истраживању?

Сведочимо да се мушкарци све чешће укључују у приватну сферу јер однос са дететом перципирају као потенцијално најстабилнији однос који имају у животу, и ово је тренд који ће се сигурно наставити. Али, ово укључивање може да доводе у питање традиционалну улогу мајке на овим просторима која је у приватној сфери доминирала, односно жене која је као мајка и супруга остваривала свој идентитет. Жеља очева да постану укључени у све аспекте живота детета може створити „поље борбе“ од приватне сфере јер ће и они желети да се питају о стварима које су битне за одрастање и васпитање деце. Досадашња истраживања на западу указују да онда када мушкарци желе да се укључе у приватну сферу они дбијају улогу „млађег помоћника“ који треба да помогне око деце, али не и да се много пита око важних ствари. Већ је приметно да се мушкарцима често не свиђа таква ситуација и да желе да буду равноправни радитељи.

Нека порука за крај породицама

Ослушкујте једни друге, разговарајте и имајте стрпљења.

За портал Први Пут С Оцем разговор водила Татјана Радић Милутиновић