Много текстова на интернету се бави питањима како наћи прави курс или школу, како одабрати правог тренера или ментора, али нема текстова о томе да ли смо ми прави ученици… шта год да желимо да учимо.
„Лакше је тражити перфектно решење него се погледати у огледало.“
Уз гомилу случајева када сам био лош ученик имам пар када је добро испало. Ево једног од њих.
У једном тренутку, пре неких дванаест година, почео сам да се бавим једном активношћу везану за људе са специфичним проблемима, која је превазилазила моју тадашњу инжињерску логику, знања и вештине. Тражио сам неколико месеци како бих могао да тај свој посао унапредим, читао текстове преко нета, књиге, причао са стручним људима и људима који су превазишли проблеме са којим се суочавају људи којима сам помагао, али све ми то није много помогло.
А онда, после доста трагања (када је ученик постао спреман), сазнао сам за књигу нашег познатог психотерапеута и након што сам је преко ноћи прочитао, сазнао за школу саветовања и психотерапије коју исти човек организује. Бинго!
Пошто сам за то сазнао у тренутку када је тадашњи курс био на средини, а нисам хтео да чекам пола године да кренем у нови, убедио сам управу да ме пусте да кренем са том групом, а да онда пропуштене часове надокнадим касније са новом. Уз то, после месец дана, на групи смо разговарали како би било добро да се прикључимо и другој години студија паралелно (да ја сам био најгласнији у томе) и после још мало мало преговарања са управом дозволили су нам. Тако сам за мање од годину дана завршио две године студија.
Уз већину психолога и нешто доктора био сам једини инжињер. Многи од њих су се већ бавили људима и свакако нисам био најбољи студент, али сам несумњиво најбрже напредовао од свих. Боље рећи гребао и гризао. Ишчитао све књиге које сам нашао и цимао за рукав свакога за кога сам помислио да може да ми помогне на било који начин. Похађао сам школу неколико година и током тог периода направио пар запажених психотерапијских теорија које сам излагао на Конгресу психотерапеута, учествовао у раду групе покојног Клода Штајнера, држао курсеве из психологије бизниса и бавио се саветовањем у психотерапијском, пословном и образовном контексту.
И кад ово причам некоме, он се одушеви и пита за контакт школе. И то нас враћа не питање са почетка текста…
„Шта је битније: да нађемо добру школу или да будемо добар ученик?“
Сад кад погледам тај случај, и поред тога што мислим да је то сјајан курс и да на њему раде сјајни људи, мислим да је више било до мене. Да сам ушао на курс килаво, натерано, убеђено, да упознам неког или што не знам шта бих друго, какав год врхунски да је курс, то не би успело.
На програмима које организујемо у Први пут с оцем заједници, имали смо десетине родитеља који су се, као и ми који смо програме направили, трудили да постану бољи родитељи. Ми се са наше стране трудимо да учитељ буде добар. А учитељ је цела заједница. У њој отац учи из искуства других очева, учи од своје деце, учи гледајући како се други очеви опходе са другом децом, како се њихова деца опходе са другим одраслима. Учи од друге деце коју мора нешто да научи. Учи од природе. Учи од реке. Учи чак и од себе, јер је у новој средини и ван зоне комфора, где мора да ангажује старе атрофиране и научи нове способности како би се уклопио и функционисао.
Питање мотивације за учење очинства, као и за било које друго учење, има више фактора од којих сваки делује другачије. Мотивација може извирати из идентитета оца, може из жеље да деца буду успешна, а може и из страха да деца не постану пропалице. Страх је нараво лошији мотиватор од жеље и љубави, али живот нас ставља у разне ситуације и понекад не можемо да бирамо.
На жалост, мотивација се понекад појави када је нека штета већ начињена. Када син дође разбијене главе кући или кад се ћерка пијана исповраћа оцу на ципеле. Није ни тада прекасно, али је свакако боље почети кад дете има 16 месеци него 16 година.
За ових десет година како радимо програме са очевима и децом, јавило се неколико пута више родитеља него што су учествовали. Људи који се само јаве, увек прво искрено похвале шта радимо, а онда, без да их ишта питамо, крену самооправдања – ми би се придружили али: пуно радимо, деца су мала, деца нису навикла на природу, жена се плаши скакаваца, никад нисмо спавали на отвореном, не могу да заспим ако није апсолутна тишина, деца пуно уче, деца имају тренинге викендом, деца не могу без видео игара… Све ово стоји, али као и свако оправдање делује да има још нешто. Или да прафразирам нашег славног војсковођу:
„Ко сме тај може, ко не сме нађе оправдање“
Дакле, спреман сам да учим како да будем бољи отац ако:
* Могу то да приуштим – и овде најмање мислим на новац. Учење кошта доста у времену, одрицањима од ситних задовољстава, у променама старих навика, па и у новцу који морате да издвојите да бисте себи и деци обезбедити присуство на местима и у друштву где се боље учи.
* Ментално сам спреман да учим. Ако сам предао себе у руке учитељу (ко год или шта год то било) са поверењем, без мисли о његовим задњим намерама, његовом профиту или жељи да процењујем његов рад. Ако учитељ жели да идемо спорије ОК, ако жели да идемо брже, такође ОК, то је до њега.
* Не бојим се борбе. Какву год промену желели да направимо, све око нас ће се опирати годинама устаљеном поретку, ритуалима или навикама. Шта мислите, не какав ћете отпор да наиђете ако уместо изласка на пиво са другарима пожелите да останете да кући и помажете ћерки око домаћег? Или ако пожелите да недељом поподне одведете децу у парк, а година пре тога нисте, па жена каже: пада киша / нисмо попили кафу / боље да одремамо после ручка, била је напорна седмица… или ви њој ако она исто пожели. Наравно, највећи отпор очекујте од себе самог.
Какву год промену да планирате, спремите се за борбу. И ако сте добар ученик, свака школа ће бити добра!
За портал Први Пут С Оцем, Мирко Митровић