Љубоморан на дете – Зоран Миливојевић

Данас људи улазе у озбиљне везе или ступају у брак зато што се воле. Из истог разлога се одлучују за рађање детета. Однос двоје људи се рођењем детета битно мења. Више нису само партнери, муж и жена, већ су постали и тата и мама.

У већини случајева ове нове, родитељске улоге додатно повезују двоје који се воле. То стабилизује њихову заједницу и чини је кохезивнијом, чини је породицом. Некада рођење детета доноси проблеме у односу. На пример, ако се један партнер потпуно посвети новој улози родитеља, занемарујући улогу мужа или жене. Али постоје случајеви када један партнер сасвим неоправдано има доживљај да му је својим рођењем дете „украло” љубав другог партнера. Тада он реагује више или мање очигледном љубомором сваки пут када вољена особа своју пажњу усмери ка детету.

Један од начина да разумемо однос одрасле особе према деци је да у објашњењу користимо појам „унутрашње дете”. Реч је о идеји да свако од нас, без обзира на то колико има година, у себи има један део личности који називамо унутрашње дете. Ово је веома важан део личности који доприноси квалитету живљења. Одрасли људи који су у добром контакту са својим унутрашњим дететом показују животну виталност, духовити су, умеју да се забављају, показујући да ни као одрасли нису престали да се играју. Али све је питање мере.

Једна крајност су људи код којих је ово унутрашње дете толико снажно да управља целокупном личношћу тако да се понашају неодговорно, импулсивно, лењо, због чега их доживљавамо као детињасте или инфантилне личности. Са друге стране су они који су потпуно искључили своје унутрашње дете тако да делују без енергије, преозбиљно, умртвљено.

Када је код особе која је родитељ ово унутрашње дете веома изражено, тада она може развити двоструки однос према стварном детету (сину или кћерки). Овај инфантилни родитељ је амбивалентан према детету: с једне стране воли дете, а с друге стране га одбацује јер га доживљава као млађег брата (или сестру) који му спутава слободу и не дозвољава му да оствари своје животне циљеве.

Особа је емоционално спремна да постане родитељ онда када је спремна да своје унутрашње дете „искључи” на неколико година. Тада је спремна да на неко време одустане од својих амбиција и да да предност дететовим потребама.

У том случају на пример отац неће то што се његова жена окренула улози мајке и детету доживети као напуштање и губитак њене љубави, а дете као ривала, већ ће му бити драго што је тако. Тада би било мање малтретирања деце јер попут љубоморног детета, које кињи брата или сестру, понаша се и љубоморно унутрашње дете.

Извор: politika.rs