А, другог јастребачког дана… – Ненад Митић

…Поново малe потешкоћe при буђењу. ..Тата се труди да, фризуре колико – толико, личе на мамине. Одлазимо на доручак. Након доручка друштво се поново окупља испред хотела и договарамо се да нам данашњи циљ буде шетња до цркве која се налази на пар километара од хотела. Снег се отопио. Сада већ можемо видети бајковит призор који оставља без даха – осунчана долина са светлуцавим језером.

Овог пута нема успона. Лаганим корацима шумским путем, осећајући струје свежег ваздуха, трудимо се да пратимо наше девојчице. Након пола сата хода наилазимо на мостић преко речице Грачанице пуне бистре воде, који нас води до нашег циља. Скривена у шуми, пожеле нам топлу добродошлицу и пробуди у нама нешто духовно – црква посвећена Преподобној мати Параскеви (Света Петка). Након краће молитве, запалисмо свеће.

Таман када смо се запитали чиме ће се занимати наше девојчице, могли смо да видимо једну групу како искушава своју спретност скачући по влажним, облим и маховином прекривеним камењем,  који су једним делом вирили из планинске речице. Не морамо да погађамо, нису све чарапе биле исте среће….:-) Друга група девојчица клацкала се на шумској клацкалици. Случајно или намерно, ту се нашло једно оборено, младо, обло и дугачко буково стабло. Идеално позиционирано и димезија за клацкалицу. Само онако, како природа може да удеси, да се помало смеши татама-  инжењерима. Уживали смо сви заједно.

Дошло је време да се крене назад према хотелу. Чекала нас је још једна сигурно занимљива радионица. Враћајући се истим шумским путем девојчице су угледале висибабе како промаљају своје главице међу опалим и пожутелим лишћем. То нас је мало подсетило на баку и маму које су нас чекале кући. Нисмо туговали, напротив, били смо баш срећни. Ива је пожелела да буде краљица природе, а Мила је поново посматрала све око себе са чика Миркових рамена. Мора да је показала поново своје смејалице.

Када смо стигли до хотела, тате су отишле на своју радионицу са Емом и Мирком, а девојчице су остале са Анђелом и Бранком да вежбају вештину гађања са луком и стрелом. Тате су наставиле са причом где су јуче стали. Размењивали смо искуства. Још боље смо се упознали и још више научили. Поготово тате чије су девојчице мањег узраста. Могли су да науче како се понашати сходно тренутном узрасту, али су такође могли да науче од тата чије су девојчице стартијег узраста, шта их све чека у скоријој будућности, ако Бог да. Ема нам је открила и тајанственост првог дела јучерашње дечије радионице. Девојчице су имале задатак да нешто напишу или нацртају својим татама на тему „Зашто је мој тата добар и зашто га волим?“. Пошто Ива и Мила још не знају да пишу, ја сам добио папириће на којима сам могао да препознам своју карикатуру окружену срцима и цветићима разних величина и боја. Тата је и без текста разумео поруку..:-)

Када смо завршили са радионицама, време је било ручку. Наше девојчице смо видели поново у ресторану.

Тата: „Шта сте Иво данас радили на радионици? Јесте ли и ви вежбале гађање са луком и стрелом?“

Ива: „Пошто смо још мале ми нисмо вежбале са луком и стрелом. Старије девојчице су гађале кесу.“

Тата: „А шта сте ви онда радиле?“

Ива: „Ми смо ишле по оне стреле које нису погодиле кесу.“…:-)

Сигурно нашим девојчицама није било досадно. У склопу хотела налази се и дечије игралиште богато разноврсним елементима за игру намењеним различитим узрастима. Чак постоји и дечији, мини, зип лине који не оставља ни нас старије равнодушним, а камо ли децу.

Након ручка дошло је време да полакао затварамо ово предивно дводневно дружење. На тераси хотела, наш домаћин Мирко, организовао је званичну доделу медаља за учеснике. Девојчице и тате опет су били узбуђени. Са нестрпљењем смо чекали да и нас чика Мирко прозове да и ми добијемо медаље. Нешто што ћемо једва чекати да покажемо мами и са чиме ћемо свакако спавати барем прву ноћ. Колико је удружење „Први пут с оцем“ озбиљно у свом раду и колико води рачуна о сваком свом члану, показује и то што је и наша млађа сека Лана(2 год.), која је иначе остала кући са мамом и која није учествовала у овом дружењу, добила медаљу. Та медаља Лани је много значила, много више него што сам и ја мислио да ће. Равноправно је сутрадан носила медаљу око свог вратића и била важна као и њене старије секе. Са оваквим приступом и уважавањем, удружењу „Први пут с оцем“ свакако се смеши лепа будућност.

Пре свега, драго нам је да постоји овакво једно удружење, да постоје људи као што је Мирко и његови другари, који могу да препознају узрок многих проблема са којима се данас суочавају многи родитељи и да превентивно делују. На жалост, у данашња не тако стабилна времена, јако је тешко одржати баланс између пажње и времена уложеног у обезбеђивању материјалних добара и пажње и времена квалитетно проведеног са нашом децом у циљу њиховог васпитавања и извођења на прави пут. Многи од нас упадају у замке, трудећи се да што више стекнемо материјалног како би деци оставили што више, а да их у међувремену препуштамо многим изазовима и искушењима без правог надзора, подршке, примера и водича. Зато и јесте велика вредност једног оваквог удружења и саме идеје око које се окупљамо. Зато и пишемо нека наша искуства и утиске које смо са собом понели, не би ли барем подстакли родитеље који ово прочитају да почну да размишљају у овом правцу.

Пуно поздрава од породице Митић! Радујемо се новим  дружењима…

Свако има свог Милета – Мирко Митровић15 савета Ранка Рајовића