Умјесто рођенданске здравице – Бојана Кулиџан Громовић

Све знаш. Све ти је јасно и онда када ми се твоја предвиђања чине као фантазија. То је немогуће, помислим, али онако како кажеш, углавном тако буде. Када си најкрупније ствари могао и знао да предосјетиш, како ниси и ово? Како ми ниси рекао најважније? Знао си све и ћутао. Када сам била клинка било ми је чудно шта говориш. Када сам одрасла (или никад нећу) твоје ријечи имају вриједност као Устав, Библија, као унутрашњи крик који не знам да артикулишем.

Видиш и сада шта раде. Систем нас једе, као и тебе што је појео, иако му ниси допуштао. Борио си се. Бориш се. Тако си нас и одгајао. Буђење је почињало упадом у собу и ријечима: ,,Устај, војско!”, без обзира на то да ли је твоја мала чета на броју или је ту само усамљени изданак који расте гранама и рукама за својом браћом и сестрама. Говорио си у метафорама. Пуштао си да падамо и знао да ћемо се увијек дочекати на ноге. Некада ми је дјеловало сурово када предвидиш или констатујеш: ,,Сама пала, сама се убила!”. Сада више није.

Подметао си леђа увијек и свуда за нас. Када није било новца, у твом џепу је магично било за кафу с млијеком, двије марке и четрдесет. Можда би сљедећег дана стопирао до посла, али како сам ја то могла да знам! Праведан, строг, увијек си допуштао да научим сама, па и по цијену грешке. Није било забрана. Биле су само ријечи упозорења: „Памет у главу“.

Требање и недостајање. Можда си мислио да треба још нешто да урадиш, али ја не мислим тако. Недавно сам испред поште срела једног човјека који је неспретно типкао по телефону. Хтио је да преузме новац који му је неко послао. Од приче о модерним временима и напредној технологији, тужно је изјавио: ,,Док сам био млад радио сам, сада више никоме не требам.” ,,Како никоме нисте потребни, имате ли дјецу? Требате њима. Само да будете ту”, уплаших се да ли си ти некада тако нешто помислио. Дјеци требају родитељи. Боре се за њихово присуство до посљедњег даха. Помало смо и себични. Чак и када неко више нема снаге да се бори, инсистирамо на његовом присуству и тјерамо га да буде ту за нас, због нас.

Рупа у грудима. Нажалост, овај свијет нема обзира. Овај систем убија родитеље и оставља дјецу осакаћену. Без дјелића срца. Овај систем убија и краде дјецу и оставља родитеље са рупом у грудима. Више никоме не вјерујем. Драги мој, мили мој! Постоји један говор који никада нисам написала. А мотао ми се по глави. Гушио ме ријечима. Постоји једна пјесма која је нарушена звуком грумења што пада.

Од тада се сурвавам. То је одрон душе. Сваконоћно се одрања и никако да се у потпуности истроши. Свакодневно се обнавља и иде даље.

Научио си нас да волимо природу, његујемо животиње, поштујемо људе. За тебе, због тебе, трудићу се да будем оно што си нас увијек учио. Бити поштен и храбар. Вриједан и радан. Као што си се дивио свакој Божијој биљчици изниклој из грумена оне сиромашне земље, тако се и ја дивим теби. Понекад мислим да је моје срце најбољи и највећи парадајз из твоје баште: можда волујско срце, и да на врелом мостарском асфалту, средином августа, чека да га згази тешка чизма или неопрезни возач.

,,Ја сам рођен у цвећу ливада!“

Једном си рекао: Козе ме најбоље разумију. Сједнем на камен и запјевам из свег гласа. Оне се скупе око мене у хлад и праве ми друштво. Једу воће из руке. Када је пао онај за Мостар незапамћени снијег, бринуо си за животиње и са жаром препричавао како ти се мачак обрадовао и скочио на раме кад си га извукао из штале гдје се вода замрзла и није имао шта да једе. Увијек си прво давао храну животињама. Једном сам рекла па чекај да ми завршимо ручак, а ти си ме опоменуо да морамо пазити на слабије који не могу сами да се снађу. Поштовао си ред, и истицао да онај ко је јачи и већи нема право да кињи и запоставља слабијег.

Ћутљиво-распјевани јунак. Ћутао си. Све у себи носио. Пјевао си на весељима, пјевао када се вратиш уморан са посла, послије рада на њиви, током рада. Пјесма је била писак на експрес лонцу осјећања што је хтио да експлодира.

Никада нећу моћи да ти се одужим. Како и да ли ико икада постигне задовољство да каже: вратио сам задужено. Можда је враћање дуга настављање од тачке гдје ти стаде… Могу само да запјевам твоје омиљене пјесме и слабашним дрхтавим гласом покварим снагу и радост којом си зрачио. Можда не покварим, него додам искрицу твоме жару који и даље тиња.

Носио си на длану јежа, глисту, и чинио се мени малој као најјачи и најбољи див. Хеј, јеж на длану! Сјећам се како си ме будио: носећи на длану зрелу јагоду, смокву или трешњу: ,,Узми, наздрави, сад убрана из баште, ко мед!”

Кривица и захвалност. Чини ми се да су сви криви. Чекања, редови, погрешне процјене. Желим да неко одговара, да неко плати, да неко буде крив, само да ми буде лакше. Али не, нећу да се трујем. Остаје захвалност. Као што си послије сваког оброка знао да кажеш: ,,Слава Теби Боже на твојему дару”, тако кажем и ја. Хвала. Хвала што си дио мог живота.

Данас, умјесто свјећице, жута свијећа. Умјесто рођенданске пјесмице, молитва за упокојене. Вриштим тишином: ,,Срећан рођендан, тата!”