Органска едукација

Свако ко је заинтересован за своју и будућност својих потомака, налази да је школски систем један од најбитнијих система који трасира пут у будућност друштва, успешну или неуспешну. Пошто смо у једном тренутку развоја наше заједнице дошли до потребе да имамо школу, односно потребу да кроз структуиране активности преносимо деци знање и искуство, а пошто нам конвенционални школски систем није одговарао што због механичке оријентације, што због вредносних пропуста, одлучили смо да направимо Органски систем за који верујемо да може бити добар модел за даљу надоградњу.

Органски школски систем подразумева да је субјект раста и учења, ученик, способан и одговоран за своје учење, а где је систем одговоран само за погодне услове за раст и учење. Као код садње парадајза, не можете натерати биљку да израсте тако што ћете је вући за листове, већ можете да обезбедите услове, а биљка већ генерацијама уназад сама „зна“ како ће израсти.

Конвенционални или Механички школски систем ставља одговорност за учење на сам систем, где је ученик пасивни „конзумент“ чији је посао да апсорбује што већу количину информација којом га систем нахрани. Оно што овај систем у последњих пар деценија изразито застарелим и у крајњој тачки токсичним, је чињеница губљења монопола над информацијама. Стара сврха је изгубљена, а нова није усвојена.

Органска едукација има своје елементе и методе. Елементи су: Смисао, Узор и Повратна информација. Методи су: Угледање, Покушај, Неуспех и Корекција.

ЕЛЕМЕНТ СМИСЛА

Деца у Конвенционалној школи апсорбују велике количине информација, баве се задацима и уче КАКО се нешто ради, без свести о смислу информација које усвајају. Без те свести информације се много теже интегришу у оно што називамо знање и искуство. Без те свести деца не не могу покренути све своје когнитивне капацитете. У зависности од типа личности, ово ће некој деци одговарати, некима не. Због тога нека деца која су била одлична и похваљивана у школи касније у животу покажу медикритетске способности, а нека која су била испод просека засијају чим изађу из школких клупа.

Неки ђаци журе да још у школи покажу све што знају и могу. Убише се радећи, учећи, освајајући петице. Када заврше школу, биће већ сити и уморни. Више шанси имају они који се кроз школу провлаче, који се штеде, јер знају да их чека још једно велико полувреме живота. – Душко Радовић

Решење овог проблема није једноставно, али је могуће. Решење је унети смисао у све активности којима се деца баве у школи. Свака активност би требала бити део неке људске потребе или проблема. Тек проблемски начин размишљања усмерава децу да размишљају о целини и разлозима решавања проблема. Тек кад знају ЗАШТО раде нешто, деца могу да бирају КАКО ће то урадити оптимално. Ако елиминишете ЗАШТО, онда сте елиминисали и већину КАКО. Ако на пример у школи деца конструишу тротинет, кроз ту конструкцију она могу да покрију добар комад математике, физике, хемије, техничког и физичког васпитања, а све у циљу испуњавања људске потребе да се превезе на место које жели. Идеалан излаз овог предмета би био тротинет који ће ученици моћи да користе касније за потребе школе или своје потребе.

ЕЛЕМЕНТ УЗОРА

Подучавање не може бити независно од односа

Важност реалног узора је у садашњем педоцентричном педагошком систему неоправдано запостављена што код деце изазива две крајности. На једној је уплашено дете без самопоуздања и самопоштовања, а на другој дете пренапумпаног самопоуздања и нарцисоидности које се олупа о стене реалности чим дете као млади одрасли заплива у живот.

Чињеница је да мало тога можемо урадити без узора. Чак за најрудиментарније вештине, које сви схватамо као датост само зато што смо људи, као што су говор и усправан ход, морамо имати неког ко ће да нам их покаже – иначе их нећемо усвојити. Постоје бројни случајеви деце у Африци и Азији које су игром случаја одгојиле животиње: зебре, антилопе или мајмуни. Та деца су звучала, комуницирала и кретала се као и они који су их одгајали – четвороношке.

Трагично је како деца, чим пођу у школу, изгубе чистоту и ведрину индивидуалног сазнања, доживљаја и смисао аутентичне интерпретације. Школа и практичан живот намећу им шаблоне и догме, деца уместо радости доживљаја прихватају рутинско препознавање голих функција ствари и појава. – Душко Радовић

И то је у природи управо тако. Кад бисте детету које учи да хода објашњавали закон гравитације, па анатомију, па нутриционизам ради правилне исхране неопходних мишића, па ходање по различитим подлогама… оно би научило да хода чим заврши факултет. Уместо тога, дете ради точно оно што треба – гледа узор, проба, падне, коригује… и то понавља у петљи док не овлада ходањем, и то се деси у просеку око његовог првог рођендана. Током те ПЕТЉЕ оно учи да пада безбедно, јача мускулатуру, осећај за простор, самопоуздање итд све док то не постане довољно за самосталан ход… а онда то усавршава даље.

Садашња школа не припрема децу за живот, већ за даље школовање!

Органска едукација би подразумевала да едукатор дође са проблемом деци, и да га као први међу једнакима решава са децом. Проблем, на пример конструкција тротинета, мотивише ученике сам по себи, деца виде смисао дате активности, желе да раде и пошто већином потребних операција не владају (прорачунавање, планирање, завртање, стругање, сечење…), они ГЛЕДАЈУ учитеља и раде упоредо с њим, преузимајући оне активности којима овладају.

ЕЛЕМЕНТ ПОВРАТНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

Дехуманизација повратне информације је најбитнија ставка да би се однос ученик – едукатор ослободио терета контроле која убија спонтаност, иницијативу и иновацију. Када дете у конвенционалној школи добије слабу оцену, то увек негативно утиче и на однос са едукатором. Насупрот томе, када у планинарење кренете без јакне, ухвати вас киша и добијете слабу оцену у виду упале плућа, ви се не љутите на природу. Природа нема везе са тиме да ли сте ви добро урадили свој задатак. Исто тако нема смисла да однос са едукатором, који је основа едукације, трпи због оцене која би требало да буде тренутно мерило знања. Слично је и са добрим оценама – шаргарепама. Парадоксално, оценама едукација сече грану на којој седи.

Школа која се много чуди знању и понашању својих ђака, коју нервира то што су деца деца, не може бити добра школа. – Душко Радовић

Уместо оцена природа вам нуди повратну информацију, далеко значајнији елемент едукације, јер вас мотивише на корекцију без кварења односа. Стога и у Органској едукацији повратна информација мора бити једини аргумент. Ниједна оцена не може да надомести или превазиђе задовољство због добро урађеног посла. Када у природи лоше поставите шатор, пробудите се мокри и то вас мотивише боље од било каквих лоших оцена да следеће вече боље поставите шатор. Када у школи правите тротинет (коме знамо сврху и где имамо узор), ако није добар, а ви кренете да га возите пред другарима, осећаћете се непријатно и без лоше оцене. И супротно, никаква добра оцена неће значити ништа спрам добре вожње.

Повратна информација је објективна, што едукатор никад није (јер није објекат). Објективан ће можда некад бити едукатор робот, али свакако с њим ученик неће градити однос. Бар се надам.

Свака едукација по органском систему, одвија се итеративно у неколико фаза и свакој фази одговара по један едукативни метод.

Угледање је почетни метод где се у ученику јавља жеља за активношћу коју треба да савлада, тако што гледа у неког ко је изводи, а ко је битан – Узор.

Покушај је метод којим опонашамо оно што смо видели да ради Узор. Ово опонашање је у почетку интуитивно, а касније аналитички разрађено.

Неуспех је најбитнији метод, не из перспективе процеса већ из перспективе садашње културе која се одриче неуспеха као могућег средства за постизање циља. Едукација неуспехом елиминише страх и омогућава ученику да се боље фокусира на циљ, па деца којој је дозвољено да греше неколико пута брже усвајају вештине од својих вршњака којима неуспех није дозвољен. Неуспех је сам по себи праћен непријатношћу, али та непријатност ефикасно мотивише корекцију.

Корекција је адаптација активности да би се вештина што брже усвојила. Било да учимо да ходамо, па нас пад на задњицу и бол који из тога проистекне упозори да морамо да успоримо, или учимо да спремимо храну у природи, где нам загорели комад хране каже да смо остали без вечере, ми адаптирамо активност тако да минимизујемо могућности поновог јављања грешке, која остаје опција до краја. После корекције долази опет Угледање па Покушај, па редом док се активност не усаврши.

ПРОБЛЕМ ПРЕДУЗЕТНИШТВА И ТИМСКОГ МЕНТАЛИТЕТА

Ми се сви рађамо са одређеним особинама које у првих неколико година учврсимо и то онда сматрамо за свој карактер. Тај карактер се испољава као стил, радни, управљачки, комуникативни, а по њему људе можемо посматрати као: Радничине, Администраторе, Предузетнике и Интеграторе.

Конвенционални школски систем је у почетку креиран ради уобличавања јефтине радне снаге пре више од 200 године, и од тад се није много помакао. И данас, он примарно производи и промовише Радничине и Администраторе (јефтину радну снагу). Шта је са духом Предузетника и Интегратора који су иначе мотор напретка, иновација и заједништва?

Та визија деце као будућих чиновника и службеника, са класама и платама, са положајима и угледом – то је она школска и друштвена Баба-рога која игнорише личност, а унапређује послушност и медиокритетство. – Душко Радовић

Наши простори су сиромашни предузетничким и тимским духом, а зато је крив конвенционални школски систем који је добрим оценама оцењивао тачно урађене задатке, а лошим смеле искораке, сналажење, инвентивност и размишљање својом главом. Ово мало предузетника које имамо одшколовани су код куће на дединим причама о ратовима и војсковођама, а у школи сналажењем пред силеџијама на малим и великим одморима.