Ако желимо нешто да постигнемо, неопходно је да се удружујемо са другима. То удруживање ће ићи боље или слабије у зависности од тога колико смо тимски писмени, како у својој књизи Путеви око знакова наводи проф. Лазар Џамић:

Успешан рад у тиму захтева балансирање различитих енергија: интровертности и екстровертности, различитих комуникационих стилова, препознавање заједничке мисије или циља.

Мало психологије (сасвим мало)

Према проф Адижесу постоји четири стила управљања, која потичу из четири особине личности:

П – Producer (Радничина)
А – Administrator (Администратор)
Е – Entrepreneur (Предузетник)
И – Integrator (Интегратор)

Свако од нас има мање или више изразене ове особине, односно свако у себи има и Радничину, Администратора, Предузетника и Интегратора, а према доминантној особини ми можемо поделити људе на Радничине, Административце, Предузетнике и Интеграторе.

Радничина једноставно воли да ради, или боље рећи, највише воли себе док ради. Увек има енергије и за њега је осмочасовно радно време глупост. Највећи проблем су му годишњи одмори где се смори после два дана, а кад оде у пензију обавезно набави пчеле или другу занимацију. Ако живи у граду викенде обавезно проводи на плацу где нешто сади.

Администратор воли кад су ствари уређене. Тих је човек и на послу је његов сто увек сређен. Опрезан је са новим стварима и не осећа се добро са спонтаношћу и импровизацијама. Све што је непланирано изазива стрес код њега. Воли правила, стандарде и препоруке.

Предузетник воли да проналази нове ствари. Више од резултата које прави данас интересују га могућа остварења у будућности. Његово одушевљење новим идејама и плановима је најчешће заразно и логично у компанији обично води одељење развоја и истраживања. Основни алат му је машта.

Интегратор воли да буде са људима и да брине да се организациона култура креће у добром правцу. Основни алат му је емпатија и добро се осећа када су људи око њега задовољни.

Проблем повезивања различитих улога

Битно је да приметимо да ће се људи лепо слагати и разумевати са људима истог радног стила, а да ће са људима различитог радног стила имати конфликт. Административац ће са другим Административцем јако лепо слагати, али никако неће имати разумевања за Предузетника који не игра по правилима и стално измишља неке ствари које стварају нове проблеме, или за Радничину који би да ради и после краја радног времена.

Ако људи размишљају слично, нико од њих не размишља много – Исак Адижес

Предузетнику Администратор иде на нерве својим инсистирањем на стандардима и правилима, а Интегратора не може да смисли још од кад му није дао да људе из одељења подршке прогласи технолошким вишком, а да потом искористи бенефиције код запошљавања нових на исто место (а био је тако добар дил са општином). Радничину нервирају сви редом: Административац својим инсистирањем на документацији (коментарисање кода је глупост, пусти ме да радим), Предузетник сталним променама (немој стално да ми мењаш захтеве, већ ме пусти да радим), а Интегратор инсистирањем на тим билдинзима и тимском духу (ајте ви у кафану, а мене пустите да радиииииим!!!!

Поента организовања људи у тимове је превазилажење просте математике. Другим речима, ефективност тима треба да буде већа од простог збира ефективности појединачних чланова тима.

Ако питате Администратора кога да му додате у тим, реци ће још Администратора, зато што се он најбоље разуме са њима. Тако добијате математику да два Администратора могу да ураде дупло више посла или:

1 + 1 = 2

Као што претпостављате, ако хоћете да ова математика не важи, онда искомбинујте радне стилове у тиму. Администратору додајте Радничину и Предузетника и математика ће се променити:

1 + 1 + 1 = 0.5

Где нестаде оних 2.5? Па на деструктивне сукобе. Ако их само ставите да раде заједно, без да порадите на култури и вредностима, већину времена ова тројица ће провести у сукобима и расправама око посла који треба урадити, па је логично да ће резултат бити низак.

Шта овој математици фали? Фале још два састојка, која су ту требала бити од самог почетка. То су

ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ

И нема више сукоба? Има вероватно још више, али то су сад конструктивни сукоби. То су сукоби који терају и Предузетника и Административца и Радничину и Интегратора да више пута размисле пре него донесу одлуку. У овој атмосфери одлука се доноси споро, али кад се донесе свима је у интересу да се изврши. У атмосфери конструктивног сукоба сви радни стилови су гурнути на ивицу зоне комфора, а управо ту је и зона иновација и конструктивних решења. И тек ту долазимо до математике где је:

1 + 1 + 1 = 5

А то нам је и био циљ са увођењем математике у ову причу.

 

ФОРМИРАЊЕ ТИМА

Било да се ради о одељењу ученика, фудбалском тиму, чети војника или планинаском клубу, посвећен тим се формира и функционише у четири фазе:

Формирање (Forming) – Скупите тим и кренете у договарање о послу. Сви су фини, дистанцирани и политички коректни. Нема сукоба, али ни резултата, јер се тек загревамо. Сви пазе на своје и туђе границе.

Конфронтација (Storming) – Крећу несугласице, конфронтације и отворени сукоби. Раличитости у карактеру долазе до изражаја и највећа преламања су око тога ко и како води тим. Овде је ефективност најмања, и постоји могућност да се тим распадне.

Нормирање (Norming) – Ако се тим није распао, крећу договори о томе како ће се радити. Прихватамо различитости других уз постављање правила о нашим условима рада. Једни другима почињемо да говоримо шта нам смета и да прихватамо шта другима смета код нас. У овој фази излазимо из огорчености и имамо наду да је могуће поставити систем који ће да функционише.

Функционисање (Performing) – Тим функционише, чланови су флексибилни и отворени једни према другима. Имају заједнички циљ и због тог циља подржавају једни друге. Емотивне дистанца се смањује и чланови почињу да фунцкионишу као пријатељи. Уколико су чланови различитих радних стилова, а успели су да се формирају као тим, они чине заједницу која је истовремено и ефективна и ефикасна.