Конкурс за посао

Неки дан упаде Миле у офис (тако зовемо бараку где пијемо кафу), и онако знојав викну: Дај брате да примимо неког, полипсасмо ки граорчићи на оморину! Седи брате, попиј кафу, а има и уз кафу, намигујем му ја, зна да нисмо попили ону што Аца доно кад се враћао из Винче. Јеси нормалан бре, имамо још 700 гајбица јабука да утоваримо! Знам брате да има, ал камион креће сутра увече, утоварићемо.

Миле одмахује руком и оде својим гајбицама. Нервира га што смо ми сели да одморимо. Он је од оних што воли да запне ко во и да заврши пре рока, а онда се олеши од ракије па га нема два дана. Kад дође после два дана ко да је био у Врњачкој Бањи. Просто се човек одресетује, што каже мој мали.

Мада, баш смо оптерећени у последње време. Све нешто хитно, за одма, за јуче, Сашко и ја прихватамо јер ко зна дал ће да буде сутра, а клијент кад га једном вратиш оде код они’ прекопута и после се не враћа.

Решимо ми тако да примимо још једног, да мало поделимо посо, а и да одобровољимо Милета. Ајд ко зна неког поштеног да му треба посо? Не зна нико, оно што је вредело већ негде ради, а оно друго по ваздан гледа ове замлате у ријалити и дрогира се. Мораћемо реко’ да дамо оглас у новине. Немојте да сте сељачине, каже мој мали из прикрајка док чука у ону справу, дајте оглас у интернет, сад се то тако ради.

Дамо ми оглас, и крене посело…

 

(ФОТО) Једна фенси гајбица

Јаве се тројица.

Првог позовемо на разговор одма. Он фин, углађен, прекрстио ноге ки глумац и све му онако једна веђа виша кад слуша шта ја причам. А ја се распричао о фирми, те смо оваки, те онаки, те имамо ове клијенте, те оне, све тако како ми мој мали реко да треба. Он се разуме у ти компјутери и све зна како се ради тај еј чар. И реко ми да на крају питам онако ноншарлантно: шта је ваша најбоља особина?

Овај ко из топа: Ја сам перфекциониста!

Шта рече? Kаже, перфекциониста. Ја размишљам да није нешто од оних што не смеш да им кажеш ништа јер се одма љуте. Или од оних што ти ти прете ако једеш месо и хлеб заједно. Дедер, објасни ти то мени мало.

Он каже: Ја сам изузетно педантан у послу. Ја кад бих узео да поређам ове ваше гајбице ја бих то радио тако прецизно, да би сте ви пали на дупе. Не ко овај аљкави овде, показује на Милета док овај ради, види како му се оно накривило (јес му једна гајбица вири из реда мало, али далеко од тога да ће да се сруши). А он диже прст онако важно и каже: или одради посао најбоље што можеш, или га немој радити уопште!

Kако рече „најбоље што можеш“ мени паде мрак на очи. Сетим се Пере који је исто то причао. Док ми истоваримо по два камиона он не истовари ни трећину и само нешто цврцка и пицка оне редове гајбица. Па се одмакне да гледа ред са стране ко да зида кућу. Јеси бре нормалан, вико му ја често, неће газда одатле да једе, шта га пицаниш тако! А он каже: баш ме брига шта газда каже, битно је да сам ја задовољан. А онда узме нама да сере како су наше гомиле укриво о како то ништа не ваља, и како би добили отказ да смо у Швабији и тако то. Ајд што слабо ради, но што нама смета. Једва смо га се решили, далеко му лепа кућа, а ево сад треба да примим опет таквог!

Ало бре момак, јеси ти читао оглас из интернета, што га мој мали метнуо, не правимо ми ракету за Марс па да мора да буде све у винклу, ми бре само слажемо гајбице. Него ај ти лепо тамо прекопута код они’, чуо сам да њима баш таки ко ти требају.

Ух, куд ме на Перу подсети, цео дан ми пропаде. Ај’ добро, да причам даље.

Сутрадан нам на разговор дође други. Пријатан човек, дон’о неку кесу пуну кафе, ратлука и којечега. Ја опет ‘нако ко што ме мали научио, и на крају питам за ту особину, а овај каже: Не разумем? Kако бре не разумеш, шта је теби најбитније, што би баш тебе требали да примимо? Па не морате баш мене, сигурно има доста бољих… али кад већ питате, мени је најбитније да сви буду задовољни, е онда сам и ја задовољан.

Лепо, коначно нормалан човек, помислих. Ал’ не да ми ђаво мира, па га питам даље: А како би ти направио да сви буду задовољни? Шта ако је неко нервозан, ако га је жена изнервирала, ако се посвађао са комшијом? Е, озари се овај, онда бих се ја потрудио да таквога саслушам, да га посаветујем, па му онда скувам кафицу, па опет ред разговора…. А посо бре, прекидем га ја јер већ ми ово смрди, ко ће гајбице да носи ако се вас двојица по вас дан саветујете? А он, ко увређен каже: Па молим вас, па битније је ваљда душевно здравље од некаквих шугавих гајбица.

Ма чије гајбице шугаве, опет ми мрак на очи те скочим ја са столице, а овај на врата. Ми сви бре овде живимо од тих гајбица, намирујемо рачуне, ранимо децу и плаћамо им интернет, а ти ћеш мени шугаве… нисам могао цео дан да се смирим, још ме више узнемирио него онај од јуче.

 

(ФОТО) Тата и син носе материјал за гајбицу

Размишљам ја шта ћу са овим трећим што се јавио, па се сетим. Позовем мог малог, ионако је то била његова идеја, нек он обави тај разговор. Он срећан ко куче.

Дође трећи, седну њих двојица, а ја са стране начуљио уши и к’о попуњавам неке рачуне.

Мој мали сав важан, турио пред себе ону справу па како овај прича, а он све нешто куцка с’обе руке одједном. Исправио се и гледа овог у очи, озбиљан ко учитељ. А овај сео, што кажу ко у кафани, није се ни очешљао, а на њему неко поскупо ал’ изношено одело. Само се ципеле сијају, мож’ да се огледнеш у њи’.

На крају га мој мали пута оно исто, а овај каже: Имам много добрих особина, али најважније је то што сам визионар! Шта рече, фисну ме нешто преко стомака, окренух се ал’ се не умешах. Мој мали настави: Објаните нам шта то конкретно значи. То значи младићу, усправи се овај у столици по први пут, да ја кад сад гледам, за две године овде видим регионално дистрибутивно чвориште воћа и поврћа за цели Балкан, а све вас као директоре који возе мерцедесе!

Е ту сам већ морао да се умешам. Чекај бре пријатељу, а ко ће да ради ако ми само директорујемо и возимо мерцедесе? Он каже, за то не требате ви да бринете, то ћу све ја да организујем као главни менаџер. Ма какав бре црни менаџер, јесу теби вране мозак попиле! Ми нисмо расписали конкурс за менаџера, него за носача гајбица!

Он устаде, рече нешто како смо примитивни и како се не разумемо у бизнис, и како не умамо да гледамо испред себе, и како ћемо тако да таворимо још двеста година, и штошта је још причао, али га нисам слушао. Није ми више био интересантан ни он ни конкурс. На крају је сам изаш’о, нисмо га ни погледом испратили.

А ја сам, хвала му, коначно наш’о оно што сам тражио.

Мали, реко’, пусти ту справу, ево ти рукавице, у оном лименом ормару ти је мој стари комбинезон и ципеле. Пресвуци се и дођи да ти тата објасни шта треба да радиш…

 

Мирко Митровић © Први пут с оцем.

Размишљања једног обичног српског орлаТајна сваке заједнице је љубав – Небојша...