Бити мушко – Небојша Јовановић

Да ли постоји грешка у мушком полу?

Размишљам нешто ових дана интензивно на тему каква се грешка поткрала Богу (или природи) када је стваран овај наш мушки пол. Прича се, додуше, по кулоарима да је Бог жену створио од ребра Адамовог, али…можда је у ребру било мање тих штетних, токсичних састојака који чине мушкарце тако проблематичним створењима. У чему је грешка? Неки ће се питати зашто уопште мислим да постоји грешка у мушкарцима. Зар нису жене још ирационалније? Зар и у њима нема некакве “дебеле” грешке? Ма, има…и о женама сам писао и писао…О томе зашто звоцају, зашто се неке жене понашају као “кучке”…Али, ово са мушкарцима је много више забрињавајуће и опасније. Тако каже статистика. Моја лична статистика, а и она много шира статистика.

Скоро три деценије се бавим послом психотерапеута. Радим и са децом и са одраслима. Сећам се како су ми у она давна времена на почецима моје праксе клијенти углавном биле жене. А сада? Око 80% мојих клијената су мушкарци. Додуше, највише је међу њима дечака који имају проблеме са школом и понашањем, адолесцената са проблемима несналажења у школи, у друштву, младих бунтовника и одметника. Зар је све то резервисано за мушки пол у одрастању? Зар само дечаци не воле да уче и имају проблеме са школом и неадекватним понашањем? Зашто је то тако? Да ли нешто није у реду са мушким полом, или се нешто дешава у друштву и цивилизацији што озбиљно угрожава сазревање мушкараца? Мислим да је ово друго у питању, али, да видимо шта је то и како делује на мушкарце.

Куда иде мушки род?

У књизи “Бити мушко” (Издаваћка кућа “Мали врт”, Београд) Аустралијски психолог Стив Бидалф износи следеће: “Кажу нам да свет припада мушкарцима, али статистике о здрављу, срећи и животном веку мушкараца показују да је то лаж.

Следе неке чињенице које указују на то како је данас бити мушкарац:

-Мушкарци, у просеку, живе шест година мање од жена
-Мушкарци, по правилу, не успевају да остваре блиске односе (само два показатеља: 40% бракова не успе и у четири од пет случајева развод покреће жена)
-Мушкарци почине више од 90% насилних дела, за које се донесу судске пресуде, и 70 % жртава тих дела су мушкарци.
-Око 90% ђака који имају проблеме са владањем у школи су дечаци и око 80% ђака који имају тешкоће при учењу су такође дечаци.
-Један од седам дечака ће до узраста од 18 година доживети сексуални напад одрасле особе или старијег детета.
-Мушкарци чине више од 90% затвореника у затворима.
-Главни узрок смрти међу мушкарцима од 12-60 година јесте самоубиство. У 2000. години самоубиство је било узрок сваког 36. смртног случаја мушкарца. Мушкарци и дечаци извршавају самоубиство четири пута чешће него жене.
-Мушкарци се све мање образују. Ако би се наставили садашњи трендови, негде средином овог века дечаци више нигде у свету неће похађати универзитет.
Зашто је то тако?

Мушке улоге

Већина мушкараца заправо не живи. Они глуме да би се заштитили. Током сазревања изаберемо једну од неколико стандардних маски-улога као што су “велики радник”, “кул фрајер”, “добар момак”, “мачо мушкарчина”, “осећајан нови мушкарац”…а затим се годинама држимо те улоге и претварамо се да смо то ми, да је све у реду. Међутим, унутра, често преовладава дубоки осећај усамљености. Глумити и живети нису иста ствар. Већина жена није таква. Жене имају своје проблеме, али већина жена делује на основу непосредног осећања сопства. Жене много више знају ко су и шта желе. Мушкарац, најчешће у средњим годинама, запада у дубоко очајање помешано са премором, када схвати да не само да га његови ближњи не воле, већ да га чак и не познају. Данас је просечан мушкарац тај који је дубоко несрећан. Шта то, уопште, значи бити мушко? Проблеми мушкараца леже у изолацији. Већину мушкараца мучи: усамљеност, компулсивно такмичење и доживотни страх од осећајности. Постојеће стереотипне улоге нам не дају задовољство. Без обзира на то да ли се држимо мачо стила Џона Вејна или настојимо да будемо “осећајни мушкарци новог доба” откривамо да то не функционише. Резултати су катастрофални: бракови нам се распадају, деца нас мрзе, умиремо од стреса и, успут, уништавамо свет. Нешто ту гадно не штима. Нисмо ми ни монструми планете (макар не по свом избору) нити имитације жена (као што су то идеологије касног 20. века покушавале да нам наметну). Али, шта јесмо? Зна ли то ико? Шта је, бре, то “бити мушко”?

Одсуство очева (“Отац-колац”)

Недавно сам држао некакав семинар о дефициту пажње и хиперактивности код деце за просветне раднике. На скупу је присуствовало више од 250 људи. Осећао сам се као да сам залутао на састанак неког феминистичког друштва. Међу присутнима је било само пет мушкараца: председник општине, секретар за културу, два директора школа и један једини учитељ. Присетио сам се и тога да децу са проблемима код мене углавном (готово увек) доводе мајке. Дечаке васпитавају углавном мајке, а уче их ( у нижим разредима) учитељице (дакле жене). Од кога ће ти дечаци да науче да буду мушкарци? Човек не може да да оно што нема, зар не? Жене никада нису биле мушкарци, па тако и не могу знати како се то постаје. Осим ако у својој омнипотенцији не мисле да су “бољи мушкарци од мушкараца” и да је бити мушко “проста ствар”…”мушкарци су једноставни”…(читај прости). Али, далеко од тога да кривим жене за ту ситуацију. Мушкараца, једноставно, нема у васпитању деце-ни у кући, ни у школи. Ја само као отац, психотерапеут, и комуниста (шалим се за ово треће) испуштам “нечујни вапај за смислом”: Аман, браћо, мушкарци, где сте!? Синови вам, без вас, неће стићи никуда! Ман’те се оне народне “Отац-колац”. Дечаци и младићи у нашем друштву много трпе због одсуства очева и мушкараца у њиховим животима јер не добијају усмерење ни менторе који би им помогли да сазреју у зреле мушкарце. Осим ако дечак није добар у неком спорту (па има среће да налети на мудрог тренера) или некој другој сличној “мушкој” активности, или не сретне неког стварно доброг наставника, можда никада неће стварно упознати неког мушкарца. Немајући увид у унутрашњи свет стварних мушкараца, дечаци су принуђени да представу о себи граде на основу бледе слике напабирчене споља-са телевизије, филмова и од вршњака, коју затим опонашају надајући се да ће доказати да су мушко.

Девојчице нису у таквој ситуацији. Током одрастања непрестано су изложене распону прилично способних и комуникативних жена код куће, у школи, међу пријатељицама. Веома често чујем изјаву од дечака “школа је за девојчице”. Тачно је. Школа је по мери девојчица.

Школа по мери девојчица

Много тога што школе захтевају од ђака током образовног процеса је више прилагођено девојчицама. Школе захтевају и награђују мирну, педантну, кооперативну, вербалну, фину моторну, уметничку и друге пасивне врсте активности које се обављају у затвореном простору. Многе студије су доказале да се фине моторне способности током првих разреда основне школе спорије развијају код дечака него код девојчица. Исто се дешава и са вербалним способностима. Дечаци се у том узрасту осећају глупо и незграпно уколико се од њих очекује да обављају исту врсту школских задатака као девојчице. Са малим изузецима, девојчицама образовање лакше пада. Дечаци често изражавају отпор и са тешкоћом се уклапају у режим учионице и у обављање задатака који се од њих очекују. Школски систем је “намештаљка” за дечаке. Намештено им је да не успеју јер “правила игре” нису у складу са њиховом природом. Нагласак, током образовања дечака, мора бити на покрету, енергији и изласку из затворених просторија. Њима је потребно више узбудљивих или природних активности, у оквиру којих се користе мушке способности, уместо да се потискују. То не треба да се ограничи на спорт већ да се прошири и на науку, уметност, музику, читање, писање и математику. Овако, као последицу несмотрене феминизације школе, имамо индикативну чињеницу да дечаци чине више од 80% деце која не умеју да читају (у млађим разредима) и која имају проблеме са учењем.

Већину мушкараца мучи: усамљеност, компулсивно такмичење и доживотни страх од осећајности. Постојеће стереотипне улоге нам не дају задовољство. Дечаке васпитавају углавном мајке, а уче их ( у нижим разредима) учитељице (дакле жене). Од кога ће ти дечаци да науче да буду мушкарци? Човек не може да да оно што нема, зар не? Жене никада нису биле мушкарци, па тако и не могу знати како се то постаје.

Школски систем је “намештаљка” за дечаке. Намештено им је да не успеју јер “правила игре” нису у складу са њиховом природом. Као последицу несмотрене феминизације школе, имамо индикативну чињеницу да дечаци чине више од 80% деце која не умеју да читају (у млађим разредима) и која имају проблеме са учењем.

Мушкарци се све мање образују. Ако би се наставили садашњи трендови, негде средином овог века дечаци више нигде у свету неће похађати универзитет.

Последице недостатка оца у васпитању и феминизације школе :

“Дечаци не дају све од себе. Ничему не стреме. Постају агресивни. Сматрају да је кул бити глуп”…чујемо често од учитељица. Девојчице “грабе напред”, дечаци не успевају “да прате радњу”. Вишеструки су разлози за то. Мушкарци су нестали из образовне професије, поготово из основног образовања, те дечаци не доживљавају образовање као мушку делатност. То је нешто што их везује за маме, што их чини зависнима, у чему нема акције нити мушкости. “То је за штребере (читај зависне, асексуалне) или за увлакаче (читај девојчице)”. Није мушки бити добар ђак. Дечаци са одсутним и презаузетим очевима и не покушавају да буду налик тати. Они су, уместо тога, под утицајем својих вршњака. Група вршњака је, на жалост, прилично “глупа животиња”. Емоционална клима дечачке културе по школама је често застрашујућа и негативна. Сваки пети дечак бива злостављан у школи барем једном недељно. Дечак који је имао нежно и пријатељско окружење код куће може открити да мора, како би био прихваћен, да заузме лажну мачо позу, да се понаша лоше, да омаловажава девојчице и чак да учествује у злостављању. Хладна и равнодушна интеракција између просветних радника и ученика доприноси клими злостављања у школи. Сви трпе када се занемарује развој дечака.

Емоционална клима дечачке културе по школама је често застрашујућа и негативна.

Какви су учитељи потребни дечацима?

Дечацима су потребни мушкарци, али не било какви мушкарци. Истраживање које је спровео Питер Даунс у Енглеској, утврдило је да постоје четири квалитета које поседују најбољи учитељи: чврстина, смисао за хумор, правичност и усредсређеност. Дечаци су најбоље учили од човека који је несумљиво држао ствар у својим рукама, али који није био зао нити такмичарски настројен, већ позитиван и добро организован. Нису волели учитеље који су били “један од момака”. Закључак: Потребни су мушкарци у образовању који поседују одређене особине и следеће вештине и способности:

-Саветодавне вештине и умећа решавања конфликата

-Увид у то да дечаци којима недостаје нежност неретко развијају агресивност као замену.

-Одговарање на чежњу за оцем код дечака који немају оца-адекватног начина старања о дечацима без очева.

-Јунак-или-негативац динамику код младића-како преусмерити енергију на конструктивне начине.

-Вештине супростављања уз помоћ чврсте љубави-како децу учити мишљењу и решавању проблема уместо застрашивања као дисциплинског средства.

Дечаци су најбоље учили од човека који је несумљиво држао ствар у својим рукама, али који није био зао нити такмичарски настројен, већ позитиван и добро организован

Шта треба да уради министарство просвете?

Школа је за дечаке често поприште страха и неуспеха. Можемо да учинимо да школа буде више пријатељски настројена према дечацима на следеће начине:

–Да школско двориште учинимо безбеднијим спречавањем насиља од стране ђака у наставног кадра.

-Запошљавањем више праве врсте мушкараца, поготово у основним школама.

-Обуздавањем прекомерног такмичарског духа у дечијем спорту и поновног откривања спорта као разоноде, средства за саморазвој и вежбање.

…наставиће се…

Извор: olicentar.rs