Очувати свест о коренима – Василије Крстић

Анжелко Крстић био је један од најзначајнијих српских писаца. Рођен је у Старој Србији 1871. године. Он је био учитељ који је упркос турским забранама и бугарским претњама и нападима у том делу света оснивао наше школе.

Каква породична сећања чувате на вашег прадеду Анђелка Крстића?

Доста дуго су ми дела и живот мог прадеде деловали као нешто далеко и непознато, и временски и пространо. Као детету из урбане средине, приче о животним мукама печалбара са подручја данашње Македоније нису ми, с почетка, биле посебно блиске.

Ипак, временом, схватио сам, из начина на који су старији говорили о прадеди, да дело које је оставио за собом има велики значај. Приче људи који су га познавали, као и одласци у регион Дримкола одакле он потиче и на Охридско језеро током летњег одмора и упознавање са амбијентом у којем је он стварао, умногоме су ми помогли да боље разумем и да заволим његова дела.

Много година касније, читајући његова „Сећања“, која су објављена на иницијативу мог оца Бранислава, осетио сам као да тог човека заправо доста добро познајем, јер се све што сам прочитао на страницама те књиге уклапало у слику коју сам раније стекао о њему на основу онога што сам чуо и прочитао. Истински ме је фасцинирао његов карактер и унутрашња снага која му је помогла да надвлада најгоре тешкоће, од мукотрпног печалбарског рада још од ране младости, преко робијања у турским затворима, па до учешћа у Првом и до губитка сина и унука у Другом светксом рату.

Главне књижевне теме вашег прадеде су у вези са животом Срба у Старој Србији. Како се вама данас чини положај Срба у тим крајевима и како мислите да би се ваш прадеда односио према том питању?

Времена се мењају, а на Балкану се промене посебно брзо одвијају и тешко ми је претпоставити какав би био однос мог прадеде према овом питању да је данас жив. У области Дримкол, из кога је Анђелко потекао, данас је остао мали број људи који се изјашњавају као Срби. Срби у Северној Македонији представљају једну од етничких заједница, имају своје културне организације и политичке странке. Њихов број је у опадању због исељавања и асимилације, а попис становништва, који је у плану следеже године, требало би да покаже ново стање. Велики проблем представља чињеница што српској православној цркви у Македонији није омогужено деловање и што су тамошњим Србима практично ускражена верска права.

У припреми је документарни филм Бошка Милосављевића који ће сигурно допринети да се већи број људи упозна са животом и делом вашег прадеде. Шта мислите, који су главни разлози што Анђелко Крстић раније није заузео место које му припада у нашој култури?

Мислим да је то суштинско питање када се говори о вредновању дела Анђелка Крстића. Мој утисак је да он није био по вољи властима, са могућим изузетком раног периода његовог стваралаштва. Као Србин из Македоније, није био по вољи комунистима у време када је требало изграђивати македонску нацију. Као социјални писац, морао је да се суочи са цензуром и у Краљевини Југославији, јер је указивао на велике класне разлике и неправде које су постојале и у периоду након ослобођења од Турака, о чему сведочи његова преписка са ондашњим издавачима.

Срећом, с времена на време, издавачи и даље осећају потребу да објаве његова дела, или да га уврсте у неку књижевну антологију, а ето сада ће о њему бити снимљен филм чијој сам реализацији био сведок и чијем се приказивању искрено радујем. Све то говори о томе да је вредност његове књижевности трајна и да одлева зубу времена, упркос ограничењима које доносе различите политичке околности. Мислим да је значајно и то да су његова дела преведена и на македонски језик, макар и са закашњењем, што указује на то да је бар делимично прихваћен и као ондашњи писац и аутор који је потекао из тих крајева и говорио о тамошњим људима. Имам утисак да је потребан још само мали корак да он буде прихваћен као књижевна спона између два народа.

Када бисте требали да одредите шта је то најважније што сте ви и ваша породица добили у наследство од прадеде, шта би то било?

Свест о нашем пореклу, о вредностима које треба баштинити и преносити наредним генерацијама. У „Сећањима“, Анђелко Крстић је оставио неку врсту аманета својим потомцима о томе којим вредностима треба да се руководе у свом животу. Чини ми се да је у данашње време глобализације и губљења идентитета људи па и читавих народа, веома важно очувати свест о нашим коренима и прецима и волео бих да и оја деца стекну свест, ако не одмах, онда макар у неком каснијем добу, што је уосталом и са мном био случај.

део интервјуа из часописа Благодарје, број 12, септембар/октобар 2020.