Темељ здраве државе и здраве нације је здрава породица – Душан Дрндаревић

Душане, ко ти је био инспирација за успон на Кајмакчалан, а ко подршка?

Инспирација за моје путовање, или како ја то волим да назовем, „ходочашће“ били су управо моји преци, очеви и дедови мојих дедова који су заслужни за оно што ми данас зовемо отаџбином и чиме се поносимо. Од њих осморице колико их је из моје лозе учествовало у одбрани и ослобођењу отаџбине у ратовима почетком прошлог века (1912-1918) само двојица су се вратили кући живи од којих је један, артиљерац, топџија, готово начисто изгубио слух. Након сто година хтео сам на неки начин да проверим себе, али и да покажем њима на неки начин да их нисам заборавио и моје дивљење њиховој храбрости и жељи за слободом. Наравно, као малолетан младић нисам могао да подухват изведем сам и ту ми је велику подршку пружио отац који је испео ту „Капију слободе“, како су је они тад називали, а ми је називамо Кајмакчалан.

Шта си научио из тог искуства?

Поред, незаборавног искуства, научио сам како заправо треба да се поштује и учи наша историја. Знао сам ја пре поласка да су вођене крваве борбе на данашњој граници Македоније и Грчке, а некада граници Грчке и наше краљевине, али нисам имао појма да су те борбе трајале непрекидно две године нити колико је стотина хиљада људи изгубило животе на том планинском венцу, нити да је тај фронт био у дужини од готово 120км и да је обухватао четири планине, а још мање сам имао представу да су ти ровови, бункери, топовска гнезда, рушевине болница идаље нетакнути,…

Колико ти је важно то што си прошао стопама свог чукундеде и осталих предака?

На жалост немам довољно богат фонд речи којима бих могао да опишем колико је одлазак на то, по мени свето, место заправо битно. Једноставно осећај испуњености када газиш кроз ровове кроз које су и твоји преци газили 100 година пре тебе, буквално када се крећеш њиховим стопама, када спаваш на истим местима на којима су они спавали, када видиш места на којима су умирали, и на којима су се борили за њихове, али и животе својих пријатеља и животе својих породица.

Како видиш тај подвиг у односу на оно што ћеш сутра оставити својој деци када их будеш имао?

Када би моји потомци осећали макар и десети део поноса који ја осећам сада када мислим на своје претке био бих пресрећан, свакако нећу дозволити ни њима да забораве ко су им дедови били и због кога и чега су животе изгубили.

Шта можеш да кажеш о свом односу са оцем?

Темељ здраве државе и здраве нације, ја сматрам да је здрава породица. Под тим мислим породица у којој су родитељи узори и идоли своје деце, где се свака генерација труди да буде боља од претходне, а претходна се поноси успесима своје деце. Отац ми је цео живот пружао несебичну подршку, било чиме да сам се бавио. Било да је то школовање у музичкој школи, пробе фолклора, или пењање на преко 2500 километара надморске висине и пешачење дуго 100 километара, он је увек био ту за мене и подржавао ме. Могу слободноо рећи да су моји родитељи највише заслужни за оно што ја јесам и да сам од њих у животу научио пуно више него што ћу у било којој школи у животу моћи да науччим.

Приликом одласка на експедицију „100км за 100 година“ 2018. године срео си и нашу екипу која је повела 100 деце на Кајмакчалан. Какав ти је утисак остао приликом сусрета те две групације, а зарад истог циља?

Пешачимо већ четврти дан. Неиспавани, уморни, са безброј жуљева на ногама готово ћутке идемо у колони један за другим, гегајући се до, чини ми се, бесконачности. Одједном чујемо децу, за пар тренутака деца су и дотрчала до нас. То су били дечаци који су већ пар ноћи ноћили на врху Св. Илија, највишем врху планине Ниџе, који су нас приметили на хоризонту. Њима није било тешко да претрче неколико километара како би се придружили групи планинара. Тај њихов долазак нас је удахнуо неком новом снагом и енергијом, убрзо наилазимо и на остатак групе од око сто малишана који нас дочекују овацијама и аплаузом. Срећу и понос у том тренутку не могу описати речима, мало је речи да сам био на граници да заплачем.

Написао си књигу „Трагом прошлости“, која је тематика и која ти је мисија била?

Књига коју сам написао требала би да представља неку врсту мог споменика свим страдалим ратницима у периоду 1912-1918 из мог родног села и села која га окружују. Књига садржи четири поглевља у којима су описана кретања ужичке војске, списак гробља на којима су наши преци сахрањивани и опис стања у каквом су сада, списак настрадалих из Злакусе и девет села око ње и стање у каквом се налазе њихови гробови и надгробни споменици, и у четвртом поглављу налазе се делови мог дневника са овог путешествија.

Коју поруку би пренео својим вршњацима?

Мојим вршњацима бих пренео да никако не дозволе да се трагедије и историја нашег народа не забораве, јер само онај ко познаје историју може спречити да се она понови.

А коју поруку очевима?

Очевима бих поручио да никако не окрећу леђа својој деци, јер време брзо лети и требало би га провести са децом, док деца не порасту, јер ни једна каријера није важнија од породице и ни једно звање није вредно као звање ТАТЕ.

За портал Први Пут С Оцем разговор водила Татјана Радић Милутиновић