Када разговарате са дететом ћутите – Јулија Гипенрејтер

Средином децембра 2013 године одржан је сусрет са савременим психологом, научником и аутором најпопуларнијих књига за родитеље, Јулијом Борисовном Гипенрејтер. Новинар „Летидора“ Светлана Фомина је забележила најважније одговоре на питања родитеља.

Средином децембра у оквиру пројекта „Традиција детињства“ организован је сусрет са Јулијом Борисовном Гипенрејтер. Пуна сала клуба „Пројектор“ била је попуњена родитељима и породицама, чак су дошле и мајке са бебама. У току два сата Јулија Борисовна је стрпљиво одговарала на њихова питања, позивала сваког да седне ближе поред ње, и анализирала конкретне ситуације у којима се налазе родитељи који покушавају да разумеју своје дете.

Немогуће је одолети шарму, смирености и мудрости 83-шње жене, најпопуларнијег руског савременог психолога, па су се родитељи чим седну поред ње, у трену претварали сами у децу.

„Летидор“ је са организаторима унапред припремио питања, која смо желeли да поставимо професорки психологије, међутим већ после првог одговора, публика се претворила у лавину: код Гипенрејтер се формирао бесконачни ред родитеља са својим проблемима, причама и ситуацијама.

Треба напоменути да је Јулија Борисовна успела да обави 20 мини-психотераупеутских сеанси са родитељима. Са сваким је радила у форми сценског дијалога, уводећи родитеља у улогу детета, а себе у улогу родитеља или супротно. „На општа питања, дајем опште одговоре“, понављала је она, и тражила да анализирају конкретне случајеве и ситуације.

И за следећу годину се планирају нови сусрети са Јулијом Гипенрејтер, а дотле се „Летидор“ потрудио да забележи најважније моменте, који су обележили овај сусрет.

ШТА МИСЛИТЕ О ТАБЛЕТИМА И КОМПЈУТЕРИМА? ДА ЛИ СУ ОНИ ШТЕТНИ И КАКАВ УТИЦАЈ ИМАЈУ НА РАЗВОЈ?

Ј.Г.: Ви не можете да побегнете од таблета и компјутера, то је средина у којој деца данас расту. Да ли је питање – какав утицај има поседовање таблета или то како га дете користи? Вероватно би требало погледати шта дете на њему ради и требало би се укључити у заједнички процес. Највише ћете детету помоћи у развоју, уколико будете нешто са њим заједно радили, а даље по закону зоне наредног развоја (по Л. Виготскому), на почетку ћете ви радити више, а онда постепено пребацивати активности на дете, оне које може само да испуни. На крају дете ће почети самостално да ради, по закону интериоризације способности, навика, идеја, укуса.

“Али данас се догађа да се неки родитељи, баке, деке не разумеју у технику.”

У компјутерским игрицама функционише закон сваког обучавања – када нешто радиш, добијаш резултат, повратну спрегу, при том, у игрицама могућност да се добије резултат, награда је тренутна. Уз добру контролу и паметни развој, компјутерска индустрија ће бити један од праваца како дете добија знање и навике. Није суштина у томе да ли дете користи компјутер или таблет, већ како га користи.

Мама са питањем: Многи родитељи се брину, да њихова деца проводе много времена за компјутером, више него у дружењу са вршњацима, проводе време у виртуалној реалности, лишавајући се других ствари из живота, па шта са тим радити?

Ј.Г.: Започињање живота у виртуалном пространству је опасност која прети целом човечанству. Деца се понекад утапају више у виртуелни, него у стварни живот, избегавајући препреке не ногама и рукама, већ уз помоћ човечуљака који трче, комуницирајући са измишљеним људима. То је опасно, али мислим да родитељи ипак успевају да пронађу начин како то да избегну, ограничавајући време проведено у виртуалној реалности. То је исто као кад не дозвољавате детету да цео дан једе чоколаду или да игра фудбал до десет увече. Ово је питање режима и дисциплине.

“Уколико се такав проблем појави, потребно је предузети мере, али не строге мере. Ограничавати – не значи једноставно забранити, већ нечим заменити.”

Подржати дружење са вршњацима, дати му неке друге интересантне ствари.

Али шта се у ствари догађа? Компјутерска игрица конкурише са ресурсом опште културе родитеља и њиховим навикама, и родитељ губи. Другим речима, немојте да губите! Развијајте се.

Није компјутер крив. Он нема емоције, он не изазива код детета емоције. Али ви можете да изазовете емоције код детета. Удубите се у његов развој, омогућите му класичну музику, позориште, музеј, сликарство.

Али опет не претерујте. Када је моја ћерка добила дете, и када је имало месец дана, листала је књигу са уметничким сликама испред бебиног лица. „Шта радиш то?“ – питала сам је – „Развијам му укус“. Музику вероватно у том узрасту можете да пуштате, слух детета функционише, али чуло вида још увек не обрађује слике.

У мојој књизи за родитеље описала сам причу о Сергеју Прокофијеву, композитору, који је записао да се буквално родио у музици, јер док је мајка била трудна, често је свирала клавир, а после рођења, свирала је у суседној соби.

“Уколико дете живи у продуховљеној, култивисаној средини, онo је упија.”

Упијање културе – је веома интересантно, али до схватања тога, како заправо дете усваја форме, боје, звук, емотивне нијансе, наука психологија још није дошла.

Све ово наведено, дете не може да пронађе у компјутеру, већ само у стварној комуникацији. Захваљујући људима који су расположени да са њим причају, дете може и хоће да усваја то што му говоре. Али ако се комуникација своди на вику и наредбе, дете се затвара од свега што му емитују. Канал комуникације са дететом мора бити здрав, и што је важно, негован.

ДА ЛИ ЈЕ ВАЖНИЈЕ ВАСПИТАВАТИ ДЕЦУ ИЛИ ГРАДИТИ ДИЈАЛОГ СА ДЕТЕТОМ? КАКАВ ЈЕ ВАШ СТАВ ПРЕМА РЕЧИ „ВАСПИТАЊЕ“?

Ј.Г.: Често се под васпитањем подразумева казна. Наметање свог укуса, својих захтева, задатака, планова и жеља: „васпитавам дете онако како оно треба да буде, шта оно треба да зна, шта оно треба да ради“. Уколико се на такав начин формулише васпитање, ја се томе противим, и бирам другачију терминологију: помоћ у развоју. Постајање. Одгајање. Карл Роџерс је говорио да се однос одраслог и детета може поредити са баштованом који помаже цвету да порасте.

“Обавеза баштована је да обезбеди воду, да му обезбеди светло, нађубри земљиште.”

Другим речима, баштован ствара услове за развој, али не вуче биљку за врх да порасте. Уколико га ви будете вукли ка горе или на било коју страну која вама одговора, неће вам порасти.

Конкретније речено – дијалог, узајамно разумевање, жеља да разумете дете. Наравно да је важан моменат када дете разуме родитеља, али родитељу је свакако лакше да разуме своје дете. Шта означава – разумети дете? То је, пре свега, разумевање и прихватање његових потреба. Потребе се мењају, не само са узрастом, већ и индивидуално, у зависности којом путањом се дете креће. Због тога је у дијалогу важно чути дете: зашто оно не слуша, зашто одбија, зашто се свађа. Уколико дијалог подразумева „слушам и чујем“, онда је такав дијалог за мене прихватљив.

Незграпне интерпретације речи „васпитање“: када дете не слуша – натерати га, када је безобразан – казнити га, када је увређен, рећи му „што се љутиш, сам си крив“ – ја одбацујем.

ДА ЛИ ЈЕ ПОТРЕБНО ЧЕСТО ХВАЛИТИ ДЕТЕ? У КОМ МОМЕНТУ ТРЕБА УКЉУЧИТИ СТРОГОЋУ? И У КОЈОЈ МЕРИ, ДА СЕ ДЕТЕ НЕ БИ ЗАТВОРИЛО?

Ј.Г.: Знате, ми постајемо жртве тих општих речи. Како се мери обим строгоће – у килограмима или литрима? Ја ипак више волим да разматрам конкретне ситуације.

Уколико дете хвале, код њега се формира осећање, да ако нешто добро не уради, биће окривљен. Међутим, свака похвала има и другу страну: хвалити – значи оцењивати. Можда вам је познато да не треба гајити „оцењивачки“ однос према детету. Шта то значи? Под тиме се подразумева да родитељ не оцењује дете, већ његове поступке. Вероватно сте чули да је потребно критиковати или хвалити поступке детета, а не дете. Не „ти си безобразан“, „ти си добар“, већ „допада ми се како си ти урадио, рекао“. „Овај поступак није баш добар, и ти наравно знаш, да он није добар, али следећи пут ћеш се потрудити да поступиш боље, зар не?“ Мислим да је важно после критике, додати и мало позитивизма.

Мама са питањем: Код мене то не успева. Понекад радим, тако како Ви кажете, а он ми свеједно одговара са „не“ и готово. Зашто?

Ј.Г.: Дођите овде код мене и кажите ми како се то догађа. Ја волим да конкретно причамо.

Мама: Дете је лоше поступило, отео је играчку сестри. Ја му кажем: Да ли разумеш, да…

Ј.Г.: Чекајте, колико има година дете, колико година има сестра?

Мама: Син има 4 године, сестра има две године. Сестра почиње да плаче, он бежи са њеном играчком, и види се да је баш намерно хтео да јој отме. Кажем му: Да ли разумеш да си лоше поступио, и хајде да следећи пут тако не радимо.

Ј.Г.: Не брзајте. Правите грешку, већ у првим речима: Да ли разумеш да си лоше поступио. То је држање придике. Придике су препреке и Вас дете неће разумети, нити ћете Ви њега. Треба сагледати узрок, зашто је отео играчку, шта иза тога стоји. Може свашта да буде. И недостатак пажње (отео је играчку, мама је обратила пажњу на њега), и освета млађој сестри, зато што има више пажње. Он има неку давну и скривену љутњу. То значи да је потребно елиминисати тај емотивни недостатак.

“Потрудите се да пажњу коју посвећујете првом детету, не измените, ни по обиму, ни по квалитету, након рођења другог детета.”

Наравно, знам колико је то тешко. Ја сам своје друго дете носала испод мишке, и у исто време сам са првим радила све што сам и раније радила. И љубомора се није појавила, већ је убрзо старија ћерка почела да ми помаже и да осећа да смо ми један тим. Покушајте да избегнете придике, покушајте да разумете дете и елиминисаћете наводни „предумишљај“ детета.

Када је ситуација напета и заоштрена међу децом, ви не можете да коригујете понашање. Када дете нешто ради, и ви осећате да оно има неку емоцију, никада нећете моћи у том моменту да исправите његово понашање. Ви ћете кажњавати, али се оно неће променити. Потребно је пронаћи праве емотивне узроке, дефинисати их, и трудити се да их решите у мирној ситуацији.

Мама са питањем: Дете има 9 година, ситуација из школе: двоје деце у клупи, један категорички не воли када му узимају ствари, узнемири се и виче, моје дете то добро зна, али обавезно узима ствари од њега. Када са њим разговарам, гледа ме у очи и не може да ми објасни, зашто тако поступа.

Ј.Г.: Па то је концерт! Зашто он мора вама нешто да објашњава, ви њему објасните.

Мама: Ја му објашњавам! Кажем му: „Саша, је ли ти разумеш….“

(смех и аплауз у сали прекидају мамину реченицу)

Ј.Г.: Хвала за моралну подршку. Такве фразе – а то су родитељски рефлекси, који потичу из културе да је васпитање уградња детету ваших правила и захтева, али без заједничког дијалога. Зато на самом почетку – прво прихватите дете и активно га слушајте. Због чега је метод активног слушања постао тако популаран?

Оног момента када родитељи покушају да активно слушају, такви рефлекси убрзо почињу да нестају, онда зачуђена деца, моментално осећају да живе боље, и почињу да се понашају другачије, пажљивије према родитељима.

“Упамтите, да се дете понаша по принципу имитирања. Оно ће се вама увек обраћати, исто као што се и ви њему обраћате. Деца копирају.”

Тако да уколико будете говорили: „не, нећеш“, он ће одговарати: „не, хоћу“. Он је као огледало. Одражава вас. „Казнићу те.“ – „Па, казни ме!“. Код васпитања где се издају директиве, није могуће узети у обзир све потребе детета. Исто је и код мужа и жене. Да ли мислите да можете да натерате нешто мужа или жену да уради? Не. Шта се догађа код деце? Обмана родитеља. Баш као и код одраслих.

ДА ЛИ СУ ПОРОДИЧНЕ ТРАДИЦИЈЕ ВАЖНЕ ДА БИ СЕ УЧВРСТИЛЕ ВЕЗЕ МЕЂУ ГЕНЕРАЦИЈАМА? ДА ЛИ ЈЕ ПОТРЕБНА КОМУНИКАЦИЈА СА БАКАМА И ЗАШТО ЈЕ ПОТРЕБНА КОМУНИКАЦИЈА СА СТАРИЈИМ РОЂАЦИМА?

Ј.Г.: Наравно да су породичне традиције важне, оне су део културе. Друга ствар је, које су традиције у питању. Уколико је бака жива и личи на Арину Родионову (дадиља песника А.С.Пушкина, прототип нежности и љубави – прим.прев.), то је сјајно. Али ако је бака зацртала као свој циљ да разведе мужа и жену, зато што не одобрава избор сина или ћерке, онда вероватно везу са том генерацијом не би требало подржавати. Код ње се може ићи у госте, али не и живети заједно и копирати њене манире и понашање. Требали би да избегнемо упадање у ту замку општег места и уопштених појмова. Потребно је сагледати, шта носи претходна генерација.

Наравно да је потребно поштовати старије, али уколико бака или дека говоре лоше о неком од родитеља, а дете би морало да их поштује, ја онда баш и не разумем зашто?

За одрасле је много важније да науче да поштују дете. Питаћете ме – у ком узрасту треба започети са поштовањем детета. Одговорићу Вам – од пелена. Већ од пелена дете је човек.

“Поштујте његов пут, не говорите „ја ћу од тебе да направим… инжињера, доктора“. А шта ако је он у души уметник?”

Мама са питањем: Ћерка моје другарице се не поздравља са свим људима. Шта је ту исправно да се уради – терати је да се са свима поздравља или јој дати слободу да ради по своме?

Ј.Г.: Да ли је треба на силу терати и ломити је? Ја бих рекла – не. Са дететом је потребно поразговарати и саслушати шта има да каже. Ваша другарица није причала са својим дететом, она се само вама жали на ћерку. Није постојао дијалог између мајке и ћерке, биле су само придике. Када родитељ говори ове три речи: „Разумеш ли ти“ – разговор се претвара у читање буквице.

Када разговарате са дететом – ћутите. Будите спремни да издржите паузу. Када слушате дете избегавајте питања. Будите тихи и покушајте да ухватите тон детета.

Мама са питањем: А шта да радимо са пристојношћу, обавезама и дисциплином?

Ј.Г.: Дете мора да научи многа знања и умећа, навике: да пере зубе, да не одлази од стола и да се после враћа за сто, да седи на ноши, да користи прибор за јело. Треба се трудити да та знања постепено долазе до детета, без употребе силе. Деца престају нешто да раде, уколико родитељ не показује поштовање, не узима у обзир њихово стање, бриге, већ само чврсто стоји на свом правилу и примењује строга правила. Например, одузима компјутер.

Заинтересујте дете, предложите му уместо компјутера нешто друго. А даље, у мирној атмосфери, можете да причате о режиму и о правилима. Трудите се да правила објашњавате у мирној ситуацији. Не плашите се да се шалите, хумор је у комуникацији са децом веома важан и неопходан.

“Ви мислите да се навике формирају од сталног убеђивања? Не. Оне се формирају постепено.”

Звоцање неће моћи да замени регуларно формирање навика. Уместо звоцања, можете искористити порукицу, неки листић, календар, на саксију налепите „Залиј ме, молим те“. Замените свој глас нечим другим. Не треба да будите дете у школу, поставите му аларм. Закаснио – није ваш проблем. Можете свакако да се саосећате са њим: да, није лепо каснити.

ОД КОГ УЗРАСТА МОЖЕ ДА СЕ ПРЕБАЦУЈЕ ОДГОВОРНОСТ ЗА УСТАЈАЊЕ?

Ј.Г.: Од четири – пет година је већ могуће.

Мама: Тако рано? Ја сам мислила од 10 година?

Ј.Г.: Ево, испричаћу Вам причу о својим пријатељима. Живе на полуострву Кола, на крајњем северу, поларна ноћ, мркли мрак, два детета: 5 година дечак, 3 године девојчица. Деца се сама буде, брат буди сестру, облаче се, у бундама и у шубарама долазе до родитеља који спавају, буде их и говоре „мама, тата, ми идемо у вртић“.

“Нека вас дивни пример ове деце инспирише. А не реченице: „устај, касниш, хајде брже, облачи се.“”

Мама са питањем: Како да се постигне да сва деца тако раде?

Ј.Г.: Пробајте, експериментишите. Пробајте да се понашате сасвим другачије од онога што ваше дете очекује. Скините се са њега, не одузимајте му развој бригом о себи: „а како ће он даље да живи“?

Тата са питањем: Хоћу да разјасним ситуацију са самосталношћу. Син има три године и почео је сам да пере зубе, прво смо му помагали, а сада пере сам. Наравно, пере их како уме, и наш зубар је рекао да ће имати велики проблем и да је боље да му ја перем, да би се зуби сачували. И ето, као једноставна је ствар, али прераста у проблем, јер му ја узимам четкицу, почињем да му перем зубе, он сасвим губи интересовање за прање и постаје психолошки проблем, и не знам шта са тим да радим.

Ј.Г.: Промените зубара.

Мама са питањем: Да ли утиче генетика на формирање личности?

Ј.Г.: Шта ви називате генетиком?

Мама: Алкохолизам, генетска обољења. Причам о усвојеној деци мојих пријатеља, који су подизали усвојено дете, али ништа из тога није добро испало, без обзира што су се они, по њиховој причи, буквално све за њега радили. Покушавам да разумем.

Ј.Г.: На општа питања, одговарам општим одговорима. Генетске предиспозиције постоје, посебно ако је реч о соматским болестима. Туберкулоза, склоност ка алкохолу такође може да се преноси, али не и сам алкохолизам. Код усвојене деце, било би добро познавати родитеље.

“Ја верујем у генетске предиспозиције темперамента – неко је мирнији, неко осетљивији или страственији, о томе сам детељно писала у књизи о карактерима.”

Али генетика – то није личност: благородна, поштена, самостална, верујућа у идеале или меркантилна, егоистична, криминална – личност формира трајекторија живота, средина, родитељи, баке, друштво. Шта се данас цени у друштву? А у ком друштву? Шта дете прихвата, преузима? То нису гени.

Мама са питањем: Ћерка има четири године и правимо заједно фигурице од теста. Кажем јој: „Види како су нам лепо испале фигурице, а она каже – јесу лепе, али моје су лепше!“ Зашто она тако одговара?

Ј.Г.: Највероватније се код вас у породици култивише оцењивање. Она жели да се похвали и чека похвалу од Вас.

Мама са питањем: Шта радити са жељом детета да купи неку ужасну играчку, застрашујућу лутку? Ћерка је жели и каже: „Сви имају, а ја немам“?

Ј.Г.: Реклама и мода – друштвени поветарци, као и вируси, пролазе, али не можете да изолујете дете од тога. Можете само да се обезбедите од утицаја, и то оним чврстим принципима који сте сами формирали. Уколико сте ви против нечега – онда од пелена градите тај протест, и уколико ви делимично осећате да је дете негде у праву, или да ви нисте – реците му  о томе. Дете ће вам бити бескрајно захвално. Уколико ви признате своју грешку, учинићете гигантски корак унапред.

Мама са питањем: Шта ви мислите о раном развоју детета, муж и ја имамо различите погледе на то питање. Он сматра, да ја не треба да мучим дете…

Ј.Г.: А „ја хоћу да га мучим“, да?

Мама: Не, наравно, али дете има већ годину и по дана, рекли су ми о невероватној методи раног читања, и …

Ј.Г.: Ужас, нећу даље ни да слушам. Ово се управо зове „вући за врх“.  Или као нека деца, која нешто посаде у земљу, а онда одмах откопавају, да виде да ли је пустило корен. Певајте му песме, читајте бајке, живите са дететом.

Мама: Ја му читам из књиге са означеним животињама…

Ј.Г.: Са означеним…

Мама: Читам му, оно понавља за мном слогове.

Ј.Г.: Врло добро, учи да говори.

Мама: Ако ја то не радим, следећег дана заборавља, да ли би требало да наставим са тим часовима, да ли да губим време на то?

Ј.Г.: Да губите време на то? Таква формулација је неумесна. Живите са дететом, причајте са њим, показујте му свет. Али немојте то да радите у грчу, са стиснутим зубима и губећи време. Веома је важно у ком расположењу и тоналитету проводите време са дететом. Неке маме док шетају са децом постављају циљ: направи Снешка белића, љуљај се на љуљашци, клацкај на клацкалици. А детету је интересантна и ограда, и мачка и голуб.

ДА ЛИ ЈЕ ПОТРЕБНО ЖУРИТИ СЕ СА УПИСИВАЊЕМ НА ДОДАТНЕ АКТИВНОСТИ, ПРИМЕЊИВАЊЕМ РАЗНИХ МЕТОДА РАЗВОЈА?

Ј.Г.: Детету је потребно слободно време. Дајте му 2-3 сата слободног времена. Деца се веома добро играју сами са собом. У књизи за родитеље сам описала причу из детињства Агате Кристи. Она је расла у богатој породици, али мама је забрањивала дадиљи да учи малу Агату да чита, зато што је хтела да избегне да чита оне књиге које нису за њен узраст. Када је Агата Кристи напунила шест година, дадиља је дошла код мајке и рекла: „Мадам, морам да Вас разочарам: Агата је научила да чита.“

Кристи је у својим мемоарима причала како се у детињству играла за замишљеним мачкама. Она је смишљала приче са мачкама, давала им особине и карактер, а дадиља је седела поред и хеклала.

“Такве фантазије које деца могу да смисле, одрасли већ немају. Рационални ум убија креативну силу, способност и могућност.”

Наравно, логика и рационално зрно мора да постоји, али у исто време, дете је – посебно биће. Вероватно сте приметили да деца „упадају у транс“, стање природне медитације. У том стању они веома интензивно обрађују информације.

Дете може да се загледа на бубу, листић, зрак сунца, а да му учитељица виче: „Иване, опет хваташ зјале!“. Али у том моменту, код Ивана иде важан мисаони процес, он ће можда бити следећи Ханс Кристијан Андерсен.

У истој књизи сам описала и детињство виртуоза виолинисте Јехуди Мехуњина, кога су после првог дана школе, родитељи питали: „Како је било у школи?“, – а он је одговорио „У дворишту расте јако леп храст.“, и ништа више. Он је већ имао формирану уметничку природу.

Тако и ви не знате, шта ваше дете у ком моменту одушевљава – слика, звук, мирис, сигурно не „јединствена метода, разрађена бла бла бла…“.

Детету је потребан избор, како је говорила Марија Монтесори: „околина детета мора бити обогаћена“. Сиви зидови и непомично дете – није оно што је поспешује развој.

КАКО СЕ ВИ ОДНОСИТЕ ПРЕМА МЕТОДИ МОНТЕСОРИ?

Ј.Г.: Ја не знам шта сада раде са њеним методама. Она је била велики психолог, филозоф, лекар и врло танани посматрач. Она васпитаче није називала васпитачима, већ наставницима. Говорила је „не мешајте се у оно што ради дете“.

У својој књизи, Монтесори је описала случај посете акваријуму, у коме је дечкић, коме су високи људи заградили поглед на рибе, довукао столицу да би се на њу попео. Али је „наставница“ ухватила столицу, подигла га изнад свих да би могао да види акваријум, а Монтесори описује како се у његовим очима угасио жар и победа што је сам нашао решење. Васпитачица му је из руку узела прве и важне изданке његове самосталности.

Често се догађа да у време игре, неке маме траже од деце да све играчке врате на место или например траже од педагога оцену за понашање детета. Мами је потребно да неки специјалиста састави мишљење о детету? Њеном детету. Мама не треба да се концентрише на похвале и оцене педагога, већ на то што се њено дете, природно и нормално, труди, греши, тражи, проналази – и то за маму треба буде најважнији процес. Процес у коме се њено дете налази и проналази. У тај процес се не треба мешати, јер је он светиња.

Летидор се захваљује Ани Сергејевој (пројекат „Традиција детињства“) за организацију сусрета са Јулијом Борисовном Гипенрејтер. публиковано 26.12.2013. године

Превод: Даша Н. Божанић

Извор: https://sporazumeti.se/kada-razgovarate-sa-detetom-cutite/

Дигитална деменција – Зоран Миливојев...Премало нечега и премало ничега – Небојша...