Касније је него што мислиш

Пре осам година, током истог месеца, добио сам близанце дечаке и био сам суоснивач платформе Cloudability. Пре отприлике три месеца Cloudability је купљен. Пре отприлике три недеље изгубили смо једног од наших синова.

Када сам добио позив, седео сам у конференцијској сали с дванаесторо људи у нашој канцеларији у Портланду и разговарао о политици плаћеног одсуства. Неколико минута пре позива, признао сам групи да у последњих осам година нисам узео више од једне везане слободне недеље.

Моја жена и ја имамо договор да када једно од нас двоје позове, онај други мора да се јави. Стога кад је телефон позвонио, сместа сам изашао из конференцијске сале.

Још увек сам излазио из сале када сам се јавио: „Хеј, шта се дешава?“

Одговор је био леден и директан: „Џеј Ар, Вили је мртав.“

„Шта?“, одговорио сам с неверицом.

„Вили је умро“, поновила је.

„Шта?! Не.“ Викнуо сам: „Не!“

„Извини, морам да зовем хитну помоћ.“

То је био цео разговор. Следеће чега се сећам јесте да истрчавам напоље из зграде с кључевим од аута у руци, трчећи лудачки преко улице и мрмљајући: „Јеботе. Јеботе. Јеботе.“ На пола пута низ улицу схватам да немам даљински од гараже. Утрчавајући назад у хол, готово вичем: „Нека ме неко повезе! Нека ме неко повезе!“ Срећом, то је један колега и урадио.

До тренутка кад сам стигао кући дванаест минута касније, наш прилаз је био пун возила хитне помоћи и полиције. Утрчао сам кроз отворена врата наше куће и потрчао према соби коју су дечаци делили. Један од шесторице полицајаца искорачио је и препречио ми пут. Када дете изненада умре, то постаје потенцијално место злочина.

Било је то болних два и по сата пре него што сам могао да видим свог сина. Након сат времена чекајући испред у стању шока, рекао сам наоружаним полицајцима који су чували врата да не могу више да чекам. Дозволили су ми да изађем на трем који је гледао ка дечијој соби и да провирим кроз стаклени прозор. Лежао је на свом кревету, уредно покривен, делујући као да мирно спава. Ставио сам руку на стакло и сломио се потпуно.

Вили, десно, на свом првом концерту отприлике три недеље пре

Када је мртвозотник коначно завршио свој посао, дозвољено нам је да уђемо у собу. Преплавила ме је нека сабласна смиреност. Легао сам поред њега у кревет који је волео, држао сам му руку и понављао: „Шта се десило, друже? Шта се десило?“

Остали смо поред њега можда 30 минута и миловали га по коси пре него што су се вратили са носилима да га однесу. Испратио сам га, држећи његову руку и његово чело кроз врећу за тело док су га гурали низ наш прилаз. Онда су сва возила отишла. Последњи је отишао црни комби у којем је био Вили.

Вили је био опседнут покретањем бизниса. Један дан то би била тезга са воћним шејковима, следећи дан то би била галерија, затим копманија за ВР наочаре, потом би био програмер и кодер, а онда компанија за прављење свемирских бродова. У свим тим сценаријима он је био газда. Његов брат (а понекад и ми) били смо позвани да радимо за њега – не са њим – и сваком је био додељен неки посао. У сценарију с галеријом Вили је обавестио Оливера да би он био задужен за рад на каси.

Кад је имао отприлике 5 година, Вили је одлучио да се ожени, као што то раде одрасли. Са шест година одабрао је девојчицу коју је држао за руку на одмору првог дана вртића. Током наредне две године како смо се селили из Портланда у Лондон па на Хаваје, одржавао је контакт са њом руком писаним писмима. Мало пре него што ћемо се преселити назад у Портланд, њих двоје су се договорили (путем писма) да се венчају. Она га је предухитрила и запросила га је. Он је прихватио. На велику срећу, успео је двапут да је види након што смо се вратили у Портланд у јуну.

Један од безбројних тешких тренутака овог месеца био је потписивање његове смртовнице. Било је веома тешко видети његово име исписано на врху. Међутим, два поља испод на формулару су ме потпуно сломила. У првом је писало „занимање – незапослен“, а у следећем „брачни статус – неожењен“. А он је толико силно желео да уради обоје. Ја се истовремено осећам и срећним и кривим што сам успео обе те ствари.

Вилијев дневник који смо нашли следећег дана након што је умро. (Здраво ономе који чита овај дневник. Моје име је Вили Стормент. Имам осам година, рођен сам у Портланду и живим у кући у шуми. Мислим да ћу да развијам технологију касније у свом животу.)

Вилијев дневник који смо нашли следећег дана након што је умро. (Здраво ономе ко чита овај дневник. Моје име је Вили Стормент. Имам осам година, рођен сам у Портланду и живим у кући у шуми. Мислим да ћу да развијам технологију касније у свом животу.)

Током последње три недеље пао ми је на памет бескрајан низ ствари због којих се кајем. Углавном се те ствари деле у две категорије: ствари за које бих желео да сам их другачије урадио и ствари због којих сам тужан што га нећу видети да ради. Моја жена ме стално подсећа на све оне ствари које јесте урадио: Вили је путовао у 10 земаља, возио је кола по сеоском путу на Хавајима, планинарио је у Грчкој, ронио на Фиџију, носио је одело две године сваки дан у феноменално предшколско у Енглеској, спасен је од ајкуле на џет-скију, пољубио је неколико девојчица, постао довољно добар у шаху да ме победи двапут заредом, опсесивно је писао кратке приче и цртао стрипове.

А онда је умро у свом кревету преко ноћи. Вече пре тога било је као и свако друго. Вили је био здрав и заручен. Били су нам пријатељи са својом децом на вечери. Сви смо скакали на огромној трамболини која је била прва куповина за кућу коју смо купили само неколико седмица пре.

Те вечери Вили је наређивао и заповедао другој деци (осим његове мајке, он је био једна од најтврдоглавијих особа које знам) и почео је да говори свима како погрешно играју игру. Повукао сам га у страну. Био сам строг према њему. Престрог сад кад премотавам филм. И расплакао сам га. То је једна од последњих интеракција које смо имали и не могу себи то да опростим. Још увек могу да видим сузе како му се котрљају низ лице и негодовање „али ти ме не слушаш, нико ме не слуша“.

Пар сати касније ствари су се смириле. Наручили смо храну, а Вили је појео своје омиљено јело: индијски пиринач са сочивом. Онда смо одвели децу на спавање. Вили и ја смо лепо попричали кад је легао у кревет и ја сам му се извинио што сам га расплакао. Лепо смо се изгрлили, а онда сам и ја отишао на спавање.

Неких петнаестак минута после, док сам лежао у кревету, у мраку собе видео сам његову полуголу фигуру – увек је био невероватно висок и витак за свој узраст – како се пење степеницама ка нашој спаваћој соби.

„Тата, не могу да спавам.“

Споља се чула гласна музика од комшије који је правио журку и због тога није могао да заспи. Одвео сам га назад у његову собу и затворио све прозоре. Рекао је да је тако боље. Још једном смо се кратко загрлили. И онда сам ја коначно легао да спавам.

Следећег јутра сам се пробудио око 5.40 за серију састанака који су ишли један за другим. Провежбао сам на кућном тренажеру, обавио још један пословни разговор из моје радне собе, затим још један са колегом док сам се возио на посао, а затим сам све остале обавио у канцеларији. Ниједан сад не делује важно. Отишао сам тог јутра а да нисам поздравио или проверио дечаке.

Касније тог јутра Џесика је мислила да се Вили просто успавао. Он је волео да спава, волео је свој кревет, а цела та недеља је била недеља касног одлажења у кревет и забавних дневних активности с пријатељима који су долазили у госте. На крају је ипак помислила да је прошло сувише времена и отишла је да га провери.

Био је хладан. Мртвозорник је касније проценио да је био мртав барем 8-10 сати пре него што га је пронашла, што је значило да је умро рано током ноћи.

Прошле године Вили је добио дијагнозу обично благог облика епилепсије која се зове Бенигна роландска епилепсија и која је најзаступљенија код дечака узраста од 8 до 13 година. Зове се бенигна јер обично нестане сама до тинејџерских година. Вилијева је била лаког облика: видели смо само један потврђени напад до тада. То се десило отприлике 9 месеци пре док смо били у посети Портланду из Енглеске.

Сви многобројни педијатри и неуролози са којима смо дискутовали о његовом стању рекли су да има врло мало места за забринутост. Он је имао „најбољи“ тип епилепсије и треба да пустимо да то иде својим током. Нико није ни поменуо оно што га је на крају убило. ИНСЕ је скраћено од „изненадна необјашњива смрт у епилепсији“. Толико је ретко да постоји филозофска дебата међу неуролозима да ли треба уопште говорити родитељима о томе.

ИНСЕ се генерално посматра као непредвидиво, неизбежно и неповратно стање кад једном почне. Може да буде повезано са нападом, али много пута мозак се само искључи. Статистички, постојала је веома мала вероватноћа да се то деси нашем сину: 1 од 4500 деце с епилепсијом бива погођено. Понекад завршиш у статистици.

Многи су питали шта могу да ураде да помогну. Грлите своју децу. Не радите до касно. Кајаћете се због многих ствари на које вероватно трошите своје време онда кад вам то време буде ускраћено. Претпостављам да у својим роковницима имате заказане састанке један на један с многим људима с којима радите. Да ли их редовно имате испланиране и са својом децом? Ако постоји икаква лекција која може из овога да се научи то је да опомене друге (а и мене) да не пропуштају ствари које су битне.

Још увек се нисам вратио на посао. Тако да, ако сте ми послали мејлове или поруке, највероватније нисам одговорио. Кад се будем вратио, вероватно ћу да прогласим банкрот и-мејла.

Највеће питање тренутно је како да се вратим на посао, а да се опет касније не кајем као што је то случај сад. Да будем искрен, размишљао сам да се ни не враћам. Али верујем у речи Халила Џубрана који је рекао: „Рад је љубав која је видљива.“ За мене, та реченица је доказ колико кроз посао који радимо можемо да добијемо, порастемо и понудимо. Али тај рад мора да има равнотежу коју сам ја ретко имао у животу. То је равнотежа која нам дозвољава да понудимо своје дарове свету, али не по цену себе и своје породице.

Док сам седео и писао овај текст, мој живи син, Оливер, дошао је да ме пита да ли може да игра игрицу. Уместо уобичајеног „не“, престао сам да пишем и питао га да ли могу и ја да играм с њим. Он је био пријатно изненађен мојим одговором, а ми смо се повезали на начин који бих раније пропустио. Мале ствари су важне. Једина срећа у овој несрећи и трагедији јесте побољшање односа који с њим имам.

Наша породица је од две јединице од двоје (родитеља и близанаца) сада постала троугао од троје. То је велико прилагођавање за породицу која је увек била четворка. Оливер је имао феноменалан одговор на наш разговор о новом облику наше породице: „Али, тата, троугао је најјачи облик.“ Неком тужном и лепом животном иронијом, Оливер је упознао три пара осмогодишњих близанаца у нашем новом суседству откако је Вили умро.

Ја сам научио да не чекам више да урадим ствари које ми деца траже. Кад смо продали свој бизнис, сваком сину сам дао по новчаницу од 100 долара. Они су одлучили да удруже тај новац да купе шатор за камповање. Али то нам није пошло за руком пре него што је Вили умро. Још једно кајање. Зато сам, након прве туре породичних посета после његове смрти, повео Џесику и Оливера да купимо опрему. А онда смо отишли ван града да кампујемо, близу планине Сент Хелен.

Не знам ни ја како, али дошли смо у дивљину а да нисмо имали довољно новца да покријемо таксу за камповање па смо били у благој паници. Џесика се онда сетила да је Вилијевих 100 долара још увек било у џепу његовог седишта. Ипак је на крају потрошио свој новац на камповање. Сви углас смо му рекли: „Хвала ти, друже!“ То је био један од многих горкослатких тренутака какве ћемо доживљавати до краја живота. Сви срећни тренуци доносиће са собом тугу што он неће моћи да их доживи.

Тренуци који су Вилија чинили срећним били су кад, на пример, слуша музика и игра. Човече, колико је тај клинац могао да игра. Обожавао је Орегонски фестивал и годину дана пре него што смо отишли за Лондон, слушали смо тамо бенд који је свирао своју верзију песме „Уживај сад (касније је него што мислиш)“. Ти стихови су ми се урезали у памћење тог дана пре три године, и сад их се с болом присећам:

„Годинама само радиш, никако да станеш

За предах минут један немаш, лову би да згрнеш

Забаве ће бити, кажеш, кад постанеш милионер

На забаву не рачунај кад будеш пензионер

Уживај сад, касније је него што мислиш

Уживај сад, пре него што оседиш

Време лети, не можеш да га вратиш

Уживај, уживај, касније је него што мислиш“

Као што је моја жена написала у свом дивном тексту „Све што остаје“ (она је увек била елоквентнија од мене): „Молим вас, питајте нас о животу и смрти нашег сина. Сваки пут се исцељујемо по мрвицу кад причамо о томе.“

Из овог пепела изникло је много нових и обновљених веза. Хвала вам што сте били једна од мојих. Надам се да ће ова трагедија да вам послужи да размислите о приоритетима и како распоређујете своје време.

Џеј Ар Стормент

Извршни директор @ FinOps Foundation, Аутор @ O’Reilly

Превод са енглеског језика: Милана Вучићевић