Напоран дан се завршава вечером и топлим млеком. Сви се спремају за спавање, ушушкавају у своје кревете. Једино мама остаје да расклони судове, стави стољњак на сто и чинију са воћем које нико не једе док га она не исецка. Затим укључи машину за веш, поправи јастучиће на кревету, провери да ли су закључана врата… Уместо у свој кревет, леже поред детета које је прехлађено. Подигне јастук и тако ослоњена на лакат, дрема. Повремено устима детету додирне чело, проверава да ли има температуру. Сваки додир се претвори у пољубац. И тако до зоре. А онда почиње нови дан препун обавеза.
Спрема доручак, ужину за школарце, рашири онај веш који је претходно вече ставила на прање, пише поруке и подсетнике, брзо и увежбано се шминка и скоро трчећим кораком жури на посао. На послу је чека брдо обавеза и гомила захтевних, нервозних и нетолерантних одраслих особа. Док је сконцентрисана на посао, мораће повремено да се пребацује на друге фреквенције. На пример да се присети где је опрема за физичко, прибор за ликовно, кључ, новац за неку школску обавезу, онај дукс … У неким тежим данима мораће да буде и адвокат на даљину. Зваће је једно дете да се жали на друго а онда ће је звати друго да се жали на прво. У трећем позиву оба клијента причају у исти глас а затим глас прерасте у галаму и отимање телефона. Прати свађу уживо са осмехом на лицу док у себи прокувава. Колегиница испод ока гледа у њу. Вероватно че првом приликом све да зачини причом о својој дивној дечици која се никада нису посвађала, не дај Боже потукла. Док гута кнедлу, наша мама неће подсетити баш ту колегиницу да је због своје деце, прошле недеље била на ивици нервног слома и да су је чули сви, чак до петог спрата. Када напокон закорачи на улицу и удахне жамор града, помислиће како би било лепо да своју децу обрадује неком ситницом. Већ је заборавила да је пре неколико сати била на ивици да их се одрекне. На путу до куће, ући ће у аутобус и завућиће се у неки ћошак. Стајаће, јер није довољно стара да јој неко уступи место. Гледа намргођена лица одраслих људи. Често гунђају и лако нервоза прерасте у надмудривање и свађу. Када поново на кратко изађе на ваздух, набројаће у себи шта све треба да купи у продавници. На каси ће беспотребно губити драгоцено време, док се опет неки одрасли људи расправљају ко је први био на реду. Са најмање две кесе у рукама, стићиће до свог топлог дома у коме влада породична идила. Тата је већ стигао. Љубав њеног живота и најлепши плодови њихове велике љубави, разбацани по дневној соби, опуштено гњече све оне, синоћ уредно сложене јастућиће. Телевизор је појачан али га они нити гледају, нити чују. По телефонима траже шта има ново у белом свету а и нешто ближе. У дому за који одувек сматра да је њихова мала тврђава недоступна за све друге, почиње да добија информације. „Е јел знаш ко се развео?“ , „Јеси чула да је био земљотрес у Индији?“, „Замисли шта сам чуо данас за комшију Перу“… Надовезују се деца: „Мој друг је добио најновији телефон“, „Имам рођендан у суботу“, „Знаш ону Машу, има дечка“…
Сад мама размишља да ли оне лепе оловке које је купила својој деци могу да их обрадују кад је тамо неко добио најновији модел телефона. А није му чак ни рођендан. И да ли ће уз ону кафу, коју свакога дана као ритуал, пије са својим мужем, бити довољно интересантан саговорник. Није се развела, уградила силиконе, нема ботокс, није се потукла ни са ким, није преварила мужа, нема чак ни симпатију. О чему да прича а да то не буде „смарање“. Са децом ће претрчати догађаје из школе, потребе за следећи дан, поставиће мали милон питања и потпитања, помоћи ће око домаћег задатка, испеглати онај веш који се осушио, спремити вечеру, поделити витамине у виду сецканог воћа… и тако до викенда, када се све ово исто ради, само мало детаљније.
Тата се понудио да дежура уз прехлађено дете, али мама свакако не би могла да се опусти и преспава ноћ. Нема смисла да обоје остану будни. И док другу ноћ проводи полубудна поред детета, размишља о чудном, неписаном правилу да деца увек, за све и свашта, зову маму. Да ли је татин посао озбиљнији и одговорнији или је ипак мама та која зна одговор на сва питања? Зашто она изговори реченицу по десет пута да би била сигурна да су је сви чули а тату чују одмах после првог изговореног пута? Зашто се њен труд да сви буду уредни, здрави и задовољни тумачи као „смарање“ ? Зашто је то што се тата не завлачи под кревете у потрази за изгубљеним чарапама сасвим цоол? И зашто је татин ручак у виду сендвича оброк који сви хвале? А оне флеке од сока по мајицама уопште ни не види иако седи поред деце. И зашто тата на питање „Могу ли напоље“ нема као мама увек иста потпитања „Са ким?, Где?, До када?“ Пита се, чему се са татом тако слатко смеју док гледају домаћу серију пуну домаћих умотворина. Зашто је са татом све лакше и забавније? И док тако размишља, схвата да су сви добро, да мирно спавају и да једино она види проблем и где га нема.
Мама,
изађи понекада из себе. Уживај у поподневној кафи са шлагом уз „трач партију“ са својим најбољим пријатељем. Дигни ноге на сто, смеј се са нама уз серију док једеш онај татин сендвич. Остави изгужване јастућиће и ушушкај се у свој кревет. Сањај неки леп викенд са својом породицом. Ослободи сву ону своју сузбијану лепоту. Ниједан тренутак нема репризу. Сви ће уживати у таквим тренуцима са тобом. Нико неће остати гладан, без домаћег, без ужине или чистог дукса. Ти си лекар, кувар, учитељица, адвокат, спремачица, глас разума али понекад, бар понекад, буди и тата … па нека љубав буде само љубав.
Извор: detinjarije.com