Злочин отуђивања детета – Зоран Миливојевић

Поруке у којима се мама приказује као татина жртва понављају се месецима и годинама, чиме се детету намеће осећање кривице. Оно почиње да мисли да ако осећа и показује љубав према тати, да је издало маму. Овај утицај на дете посебно је моћан ако га врше и други чланови мамине фамилије. Типично је да мајка под разним изговорима истрајно саботира дететово виђање с оцем у терминима које је одредио суд.

У посебно компликованим разводима мајка иде до тога да лажно оптужи оца да је насилник коме се не може поверити дете или, још горе, изражава сумњу да отац сексуално злоставља дете. У таквим случајевима се укључује центар за социјални рад, у којем социјалне раднице не тако ретко прихватају мајчино виђење ситуације и, у страху да не погреше на штету детета, доносе одлуке које су на штету оца. Све то на крају доводи до једне заплетене мреже правних манипулација чији је главни циљ да се спрече контакти и обнављање емотивне везе детета и оца.

Ко више пати када му се одузме дете: мајка или отац? Ако сте помислили на мајку, онда сте жртва културног стереотипа. Тачно је да подједнако пате. Отац од кога је отуђено дете не само да пати због тога што не виђа своје дете, и што је оно и када га виђа веома резервисано према њему, него пати и због неправде која му је нанесена. Пати и због незаинтересованости и спорости социјалне службе и других органа који би требало да ажурније штите очева, а самим тим и дететова права.

Иако су статистички гледано очеви жртве отуђивања њихове деце, постоје и супротни примери да отац отуђује дете од мајке. У пракси сам имао неколико примера у којима је отац емотивним и другим манипулацијама успешно отуђио децу чији је старатељ, судском одлуком, била мајка. У већини тих случајева отац се служио новцем којим је удовољавао и заправо корумпирао децу, уз више или мање суптилну дисквалификацију мајке као особе.

Како губитак емотивне везе с родитељом утиче на отуђено дете? Америчке статистике указују да су та деца касније значајно оштећена. У односу на другу децу она су под већим ризиком да ће напустити школовање, постати делинквентна, узимати дроге и алкохол, бити депресивна или имати неки други ментални поремећај, покушати или извршити самоубиство. А то је нешто о чему родитељ четворогодишњег детета и не размишља. Али професионалци то знају што их обавезује да синдрому алијенације детета од родитеља приступају с више пажње и ажурније.