Доле самопоуздање, живела самоконтрола! – Јована Папан

„Развијајте самопоуздање код деце на прави начин“, „Седам реченица које ће повећати самопоуздање вашег детета“; „Како повећати самопоуздање код деце“; „10 вежби за подизање дечијег самопоуздања“ „Грешке које подривају самопоуздање вашег детета“; „Повећајте самопоуздање детета у 10 корака“…

Као родитељ, не морате ни да читате ништа осим наслова оваквих текстова на које свакодневно налећете у медијима, да бисте закључили како је самопоуздање високо пожељна особина за ваше дете, са чудотворним дејством на будући успех и срећу вашег наследника.

И заиста, тежити подизању самопоуздане деце делује сасвим логично и оправдано. Сви желимо да наша деца буду задовољна собом, да верују у своје способности, цене своје врлине, буду спремна да се окушају у различитим сферама…

Не чуди онда што је идеја да је самопоуздање веома позитивна ствар деловала логично и психолозима. Због тога тзв. покрет за јачање самопоуздања постоји већ пола века, а као прекретница у његовом настанку сматра се књига “Психологија самопоуздања” канадског психолога Натанијела Брендена из 1969. године.

Отац овог покрета у својој књизи тврдио је да самопоуздање “има “темељни утицај на наш процес размишљања, емоције, жеље, вредности и циљеве”, те да је “главни кључ човековог понашања” Требало је само подићи самопоуздање људи и многи наши проблеми били би решени…

Као и сваки чудотворни рецепт за св проблеме, и његова књига о самопоуздању постала је бестселер, а самопоуздање током осамдесетих ушло у мејстрим и постало свеприсутна тема, да би до данас, по неким проценама, било написано више од 140.000 књига на ту тему.

Покрет самопоуздања имао је посебан ођек у образовању, где се уврежила идеја да је обилато похваљивање кључ за успешну децу. Године 1986, америчка држава Калифорнија је чак формирала “Државну радну групу за самопоуздање”. У име самопоудања, наставници и родитељи почели су бесомучно да хвале децу, и да их штеде сваке критике или сношења последица својих поступака. Тренд се пренео на дечији ТВ програм, па су са екрана деци свакодневно сипане поруке “Ти си посебан” „Ти си сјајан“, „Можеш бити шта год пожелиш“, „Ти то заслужујеш!“

Натанијел Бренден је након ове, објавио још читав низ књига о самопоуздању, али је у последњој, из 1994, ипак покушао да се дистанцира од покрета за самопоуздање који је назвао тривијализованом и зашећереном поп психологијом. “Не помажемо здравом развоју деце када тврдимо да се самопоуздање може постићи свакодневним декламовањем “Ја сам посебан” и “Волим себе” Од тога, казао је Бренден, има више штете него користи, као и од аплаудирања и похваљивања деце за све што ураде и награђивања за учествовање. Тако се гради само лажно, “псеудо-самопоуздање”, каже он.

Мрачна страна самопоуздања

И амерички социјални психолог Рој Баумајстер припадао је генерацији психолога која је своје каријере започела у атмосфери свеопштег слављења самопоуздања и желео је да својим истраживањима допринесе познавању ове особине. Међутим, оно што је открио, пољуљало је његова уверења и изазвало својеврстан шок међу колегама научницима и креаторима образовних политика.

Радећи 1996. године на прегледу литературе о „угроженом егоизму“ који води ка агресивности, приметио је да се високо самопоуздање редовно појављује као особина опасних људи – од насилника на дечијем игралишту до ратоборних диктатора. Свима њима је заједничко да имају високо мишљење о себи. Након ових налаза, Америчка асоцијација психолога позвала је Баумајстера да води тим који ће извршити детаљан преглед целокупне литературе о самопоуздању како би утврдили какав утицај оно има на срећу, здравље и успех људи. Резултат је студија, објављена 2003. године, која је показала да се рад на подизању самопоуздања ђака није испоставио корисним по њихове резултате у школи. Веза између самопоуздања и добрих оцена у школи заиста је постојала, али оно што су многи били склони да протумаче као позитиван утицај самопоуздања на оцене заправо је била заблуда – успех у школи је био тај који је чинио децу самопоузданијом, а не обрнуто. То је и разлог што програми за подизање самопоуздање ђака нису доносили очекиване резултате.

Ни у другим животним сферама самопоуздање није доносило много добробити. Оно није људе чинило популарнијим у друштву на дужи рок, нити је побољшало квалитет и трајање њихових веза. Веће самопоуздање није спречавало децу да почну да пуше, дрогирају се, нити да рано почињу сексуални живот.

“Сувише смо очекивали од самопоуздања, али се показало да људима са високим самопоуздањем није боље него другима,“ казао је Баумајстер. Теза која је до тада кружила међу психолозима – да насилност није последица високог, већ ниског самопоуздања – њему је звучала сумњиво, пошто је већ из својих истраживања знао да људи са ниским самопоуздањем немају смелости и избегавају ризике. Резултати истраживања су то и потврдили – да је агресивност заправо одлика људи људи који мисле да су бољи него други и лако се разбесне кад неко доведе у питање њихову супериорност. „То је била прекреница за мене, и постао сам скептичнији у погледу добробити самопоуздања генерално,“ каже он. Када је у следећим истраживањима самопоуздање додатно ставио под лупу, показало се да, иако самопоуздање заиста има неке предности, није у питању ништа вредно толике пажње и труда. На пример, људи са високим самопоуздањем заиста боље мисле о себи, што их чини срећнијим, али то високо мишљење о њима обично не деле и људи из њиховог окружења. Такође, високо самопоуздани људи показују нешто више иницијативе, али то се односи и на добре и на лоше ствари – они лакше прилазе другима и склапају пријатељства (јер мисле да се свима допадају), али и раније ступају у сексуалне односе од других, раније пробају алкохол и дроге, јер њихова самоувереност чине да мисле да су дорасли сваком изазову.

Самоконтрола, угрожена врста

Међутим, разбијање мита о самопоуздању у психолошкој науци није се пресликало на праксу, посебно не у образовању. Иако се већ две деценије зна да од самопоуздања нема превелике користи, ова идеја је сувише допадљива и сувише се укоренила у популарној култури, психологији и педагогији да би је се тек тако лако могли ослободити.

„Понекад се шалим да су америчке школе одувек тражиле начине да деца буду бољи ђаци а да не раде више. Због тога су дошли на идеју “Па, само ћемо им рећи да су добри у математици, а ако буду у то веровали онда ће заиста бити бољи у математици. Неће морати да раде математику за домаћи”. Мислим да то не делује. Морају се радити задаци из математике. Само што је провести сат времена говорећи једни другима колико сте фантастични и хвалећи се међусобно много забавније свима, па и наставнику, него сат времена рађења задатака из математике. Зато разумем популарност самопоуздања. Али не мислим да је корисно.”

Баумајстер данас мисли да је самоконтрола заправо много вреднија особина, чијем развијању треба посветити ону пажњу која је грешком посвећена самопоуздању. „Добра самоконтрола је корисна и за појединца и за друштво. Високо самопоуздање, ако уопште има неку вредност, има је само за појединца. Када неко има надуван став о себи, може се лепо осећати, али због тога страдају људи у његовом окружењу. Ако сте икада радили са неким ко има велики его и мисли да је богомдан, знате о чему говорим. Тешко је слагати се са таквим људима. С друге стране, самоконтрола је добра за све. Због тога је мој савет школама, родитељима, тренерима, наставницима и свима другима: “заборавите на самопоуздање и фокусирајте се на самоконтролу.”

„На жалост,“ примећује Баумајстер, „управо због бриге да не наруше самопоуздање своје деце, родитељи су престали да критикују и постављају границе, и тако им нису развили толико важну самоконтролу. Уместо да поставе правила и инсистирају на њиховом поштовању, посветили су се слању штетних порука “Ти си савршен. Ти си диван. Све што радиш је сјајно…”

„Самоконтрола је оно што вас заиста може учинити бољом особом, за разлику од самопоуздања које чини да себе сматрате бољом особом,“ каже Баумајстер.“ То је оно што смо некад звали карактером – способност да се следе циљеви и идеали, одолева искушењима, поштују обавезе и истрајава у тешким задацима и плановима. А то су прави рецепти за успех у животу,“ закључује он.

Извор: detinjarije.com

Епидемија немоћних родитеља – Зоран М...Свако да ради свој посао, а на нама родитељима...