Природа вам не дозвољава да пропустите дан – Подбукови мај 2022.

Подбукови су нас дочекали тихо, око 15:00 смо стигли Сава и ја.

Урош је управо био пристигао. Урош је добар лик.

Пут кроз шуму лаган, два моста, мало камења, добро утабан пут и ливада.

Ливада окружена планином, ушушкана уз реку, испод свода, на самом ћошку свега.

Распремамо се, ширимо шатор, Сава јурца.

Време џангризаво.

Убрзо су почели да пристижу нови кампери. Људи пријатни, насмејани, смирени.

Прва ноћ у шатору.

– Саво, је л’ ти топло?

– Јесте тата!

Проверавам, стварно му је топло.

Ја сам понео неку стару врећу за коју сам одлучио да је раскопчам и тако се прекријем. Смрзао сам се.

Јутро мокро али пријатно, топло. Кафу сам ’’приставио’’ на свој плин, понудио комшију, попили кафу.

Сава јурца негде, не видим га али сам сигуран да је срећан и сигуран. Тако је и било све време кампа.

Организација предњачи. Клопа се спрема, позивају на шетњу кроз шуму. Сава никада пре није таквим стазама кренуо самостално.

Нисам могао да га стигнем.

Појели јабуку у ’’планини’’ у боровом хладу. Разговарали смо о неким необавезним темама али озбиљно и посвећено. То је прва ствар на кампу која ми је спонтано ’’наметнута’’. Слушао сам Саву пажљиво и он је слушао мене.

Хармонија заборава брига.

Стижемо на војнички гулаш, Сава га ’’омплатио’’. Није му било гадно ни то што је кашика испала на траву, што смо тањире опрали у потоку, што нисмо баш ’’прецизно’’ опрали руке, било је преукусно и добар увод за одмор у шатору.

Радионице смислене, лепо организоване. Деца уз пиштаљку из ’’трка’’ седају и помно прате сваку реч предавача. Када им дате толико слободе, лакше се натерају на пажљиво слушање.

Смирај, људи и деца око ватре, жамор, печене кобасице, мирис тишине.

– Саво, јел ти топло?

– Јесте тата!

Проверавам, стварно му је топло!

И мени је топлије, додуше, спавао сам у јакни.

Јутро пријатно, не тако влажно.

Устао сам у 05:30, сам од себе. Некако је било спонтано да тако рано устанем.

Природа Вам не дозвољава да пропустите дан.

Док сам уживао у топлом пламену наше јутрање логорске ватре:

-Тата?

Сви се окрећемо.

Мој Сава. Видим да се наспавао и да је срећан. Не може да дочека да се обуче.

-Је л’ могу на моју стену да размишљам мало?

– Можеш.

Следећа акција је била успон на Хајдучку косу. Уф, видим стрмо. Кажем ја Сави да идемо, али се мислим- да ли ћу ја моћи да носим обојицу од пола.

Сава је мало по мало сам издржао цео успон, и после се спустио.

Мислим се, следећи пут када се негде у граду буде ’’вукао’’ иза мене добиће једно:

-А како си се попео на Хајдучку косу?

Сачекао нас је паприкаш, музицирање са Нешом. Његов дар за хармонију се савршено уклопио са клинцима.

Песму ’’Тата мата’’ неколико дана после кампа и даље редовно слушам по неколико пута у току дана.

То вече је Сава имао прву ’’кризу’’ за мамом и братом. Пребродили смо то. Помогао нам је орао кога смо морали да јуримо двогледом.

Смирај, људи и деца око ватре, жамор, печене кобасице, мирис тишине.

– Саво, јел ти топло?

– Јесте тата!

Проверавам, стварно му је топло!

Наредно јутро топлије. ’’Јутарња ватра’’, људи, прича, знамо се већ сви. Договарамо, планирамо, размишљамо и слушамо се. Слушамо децу. Деца слушају нас.

Све је некако једноставно, опет за град прилично незамисливо.

Уз успутне срдачне поздраве, свако нам је пожелео срећан пут. Отишли смо дан раније како би нам остао један слободан дан празника са мамом и братом.

-Саво, када ћемо поново да кампујемо ? -Сутра!

Екипа „Пакет аранжман“