4П: питај, поправи, пронађи, помози, и онда послужи, поздрави, подржи и понуди – Милош Аџић

Жеља и Проналазак друштва

Причамо о камповању још од кад је пепа прасе камповала са породицом… онда је то исто радила и Исидора Мун… гледали смо сасвим природно са Мемедовићем, и открили екипу која подсећа на нас, Први пут с оцем.

Припрема за камп ВРО
Имамо шатор, стар 40 година, да ли ће бити добар или купити нови? Идемо са старим, носи већ гомилу неиспричаних прича са собом. Деца су изабрала своје вреће, ја исто и пронашли смо и душек. После дужег времена ја добијам “дозволу” да купим ранац и то какав, 80л, мој лични 🙂
Добио сам и нож за камповање који је мој отац направио.
Ножна пумпа, батеријске лампе џ3, шоље и тањири, рукавице и то је то, у ствари спремни смо!

Долазак на камп
Био је радни дан, и како то обично бива, ја сам имао састанак који није могао да се помери. Деца су ме са нестрпљењем чекала, комплет запакованих ранчића. Сву осталу опрему смо запаковали претходни дан.
После десет минута од доласка са посла, били смо у ауту, где нас је мама одвезла до места где се налази чамац за прелазак на Лидо. У чамцу је већ било две породице које су такође ишле у камп, и лако смо се препознали и упознали. То су за нас све били нови људи и нова познанства.
Кад смо стигли на острво, камп је било лако пронаћи, шатори су могли да се виде у шумици, одмах по изласку из чамца. Прво смо сви заједно из чамчића извадили ствари, тако да се већ осетила заједница. Занимљива је случајност што су исте породице које су дошле са нама, биле са нама и у чамчићу за повратак са Лида. Лако смо нашли место за шатор, уз помоћ једног од очева из кампа. Како смо претходно заједно расклапали и склапали шатор заједно неколико пута, лако смо се распаковали и схватили да је авантура већ почела.

Боравак у кампу

Мила и Ђурђа су биле први нови другари у кампу, а до краја кампа другари су били СВИ. Ту сам и ја почео лагано да се опуштам и упуштам у разговоре са другим родитељима и укључујем (бојажљиво) у активности у кампу. Прва следећа велика активност је била вечера, и то кобасице на штаповима, на жару, и то је била прилика да се активира камперски нож! Моје цуре су пронашле гранчице, које смо зашиљили и натакли кобасице на њих, вечера је могла да почне.

Добили смо подсетник да се напрскамо средствима против комараца и крпеља, то је битно, јер моје средње дете баш привлачи све те крвопије. Такође је било занимљиво прегледање деце са лампом под шатором пред спавање, да утврдимо да се није случајно закачио неки крпељ.
Додао бих да је терен био комплет уређен, свеже покошен, тако да су шансе за крпељима смањене на минимум.

Споменуо сам батеријске лампе, то је била права журка, и аудио визуелни догађај, где су обе вечери готово сва деца (лични утисак), јурила са лампама, што је била довољна забава сама по себи.

Вече се за децу завршило причом поред ватре, коју је прочитао један од очева (Милош, Ђурђин тата). Једно моје дете је заспало већ приликом читања приче. Друго одмах при пресвлачењу и запакивању у врећу у шатору. Ја, са друге стране, нисам могао да се умирим, од разних звукова, ишчекивања дивљих свиња (нисмо се срели са њима до краја кампа) и музике, бар 5 различитих са разно разних сплавова из окружења. Рећи ћу да је техно парти из Борче трајао до 4 🙂

Устајање је било око пола 6, 6 и акција је кретала од тад. Ја сам се укључио у припрему дрва за ватру а деца у јурњаву по ливади, па све до Лида. Успели смо да видимо јато лабудова, сигурно њих 50ак. Јутарња кафа и прича са родитељима, па припрема доручка су уствари већ део акције, која се наставила целог дана.

Јутарња фискултура, један од највећих утисака је на мене оставио отац који је водио тај део, каква енергија и сви смо га пратили. Имали смо део кад смо скупљали смеће, моје цуре воле тај део посебно, и ако је све деловало релативно чисто, сакупили смо гомилу смећа… Живели излетници… Поновићу своју изјаву са неких других форума: Србија је предивна земља са сјајним људима, који су посебно креативни у начинима како да је униште…

Назад на камп, водена пумпа! демонстрација физике у пракси, пун погодак. Деца су пумпала пумпом ваздух у боцу која је до пола напуњена водом, која би затим од притиска полетела као ракета.

Сутрадан су неколико родитеља направили цео спортски полигон, још један пун погодак. А затим опет физика у пракси и прављење компаса! За то време родитељи су имали радионицу са фокусом на партнерске односе. Закључак радионице ме је подсетио на једну изреку мислиоца Гагија Јовановића, “Волим те се не говори, него ради!”.

Невероватна организација, капа доле.

Још један хајлајт, Мила је свирала флауту, то је био део презентације читавог низа дувачких инструмената од симпатичног господина Љубомира Димитријевића, истакнутог музичког педагога и великог познаваоца средњевековне музике. Мила је оставила велики утисак на моју Зоју, мислим да сад жели да учи флауту.

Одлазак из кампа

Ја сам се, имам утисак, опустио и повезао са свима тек пред полазак. Освестио сам: Ово је у ствари наш камп и наша организација, учествуј у свему и понашај се као у својој кући, 4П: питај, поправи, пронађи, помози, и онда послужи, поздрави, подржи, понуди. Бићу бољи следећи пут, већ видим.

Дан после

Коментарисао сам са многима, сви су желели да чују наше утиске, чак и сад 7 дана после. Са мојим цурама сам причао да је утисак као да смо били негде 5 дана, а не две ноћи, њихов одговор је био да је њихов утисак као да је био само један дан 🙂 Срећне су са учествовањем њиховог оца, и мисле да је време за дужи камп и то чим пре да не заборавимо шта треба да радимо!! Ко ли их ли је научио том трику?! 🙂

Милош Аџић, екипа Шарени снови