На крају све што ћемо имати јесу успомене – Иван Крушковић

По неписаном правилу пред сваки пут, одмор, камп, неко од деце мора да се мање или више разболи. Међутим, ниједна авантура не би била интересантна када не би било препрека. На ову смо навикли па то брзо решавамо са докторком Милицом. Недељу дана пред камп креће увек одбројавање када крећемо и обавештавање чак и случајних пролазника да су за викенд на камповању.

Можда је мој субјективни осећај, али чини ми се да су на сваком кампу по мало одрасли. Као да то можеш да видиш и измериш. Ја сам време као мали, често проводио на селу. Тамо сам учио о природи, животињама, раду, труду, лепом понашању, учествовао у свим сеоским пословима… Међутим данас, иако се трудимо да време са децом проводимо у природи, колико год томе тежили, када подвучемо црту, годишње је то више изузетак него правило.

Стицајем околности, са децом смо до сада на Тари били само у пролазу па им је ово био први пут. Уз рок н рол за децу стижемо до Таре, поздрављамо се са старим и новим другарима па крећемо на постављање шатора. Тај тренутак када и они учествују у припреми места на коме ћемо провести ноћ и осећај да су велики, да се питају и одлучују је непроцењив.

Карактер, узраст и само расположење детета диктираће његов одговор на сваку шетњу у коју идемо. Увек се чује гласан протест некога од деце и често је неко од мојих доприносио томе. Међутим ако знамо да је то један од разлога зашто смо уопште и дошли, да ћемо свашта корисно научити и видети, онда је јако битно да се потрудимо да у шетњу идемо сви заједно. Овог пута имали смо радионицу о препознавању и читању знакова који се користе при уређивању и обележавању планинарских стаза као и уопште о сналажењу у природи.

Вечери су нарочито интересантне јер деца сама припремају своју храну а онда имамо музичко вече или причу за спавање. Овог пута имали смо само приче а посебно интересантна била је прича нашег домаћина који је деци препричао свој сусрет са медведом на Тари. Морам признати да, знајући да ће он да подели своје искуство, нисам био оптимиста како ће све то деци представити. Испоставило се да је човек професор математике и да је ово била најбоља прича коју сам икада чуо јер сам имао осећај да гледам документарни филм а не да слушам причу поред ватре.

Упознавање са природом, са новом планином, са биљним и животињским светом, самостална припрема хране, шетња по нетакнутој природи, припрема места за спавање, дружење, упознавање нових људи, безусловно помагање комшији, време проведено са децом, радионице које имају и деца и родитељи и неговање правих вредности. Све то у неколико дана је управо разлог зашто мислим да се свака оваква авантура деци уреже дубоко у сећање а на крају све што ћемо имати јесу управо успомене.

Иван Крушковић, екипа Крушка