Има само један приоритет, а остало су важне ствари

Као, вероватно, и већина људи – често размишљам о томе како да ускладимо тренутни начин живота са својим приоритетима. и онда се сетим једне чињенице: не могу да постоје „приоритети“, јер то поништава поенту те речи. Приоритет.
Нема их више, један је. А остало су „важне ствари“, али нису приоритет.

Сад, назад на тему, како је камп у којем смо син и ја уживали повезан са тиме.

Заиста верујем да је јако важно како и колико времена проводимо са децом. И овај део како можда и најпре.
Тако сам, пре неког времена видео негде успут и причу о удружењу „Први пут с оцем“. Деловало ми је као нека активност која је јако лепа и корисна за једну породицу: квалитетне заједничке активности и важна животна искуства. Са том идејом на уму сам одлучио да првом приликом одем на један једнодневни излет. Проведем прелепо време са својим дететом и упознам људе. То смо одрадили пре неколико месеци и намерачили се да одемо и на камп на Ратном острву. Наше прво заједничко кампавање.

Сада, када бих могао да упоредим своја ишчеквања и оно што смо заиста искусили, не знам да ли сам могао нешто *важније да урадим у последњих неколико година (*по општем схватању). Да не звучи као претеривање, али нисмо се скоро боље провели 🙂

На Ратно острво смо дошли у петак (почетак кампа) и остали до недеље (крај кампа). Иако је заиста било отворено свима да се придруже/напусте камп када год им одговара. Треба имати и разумевања за људе који желе да буду део приче, али нису у могућности као остали. Са друге стране, постоје и правила, која су исправна и самим тим и битна. „Слаткиши – непожељни. Пушење – непожељно и пред децом забрањено“. Јако је битно разумети да одрасли морају да буду баш то и прихвате забрану лоших ствари (пушење пред децом забрањено) и да су деца једноставно то што јесу, и да слаткиши нису добри за њих. Али не треба их баш ни убијати у појам ако поједу неки слаткиш. Или испеку слезове колаче на ватри. То је живот 🙂

Још једна јако лепа ствар коју смо искусили је искрено заједништво. Сви су ту ако ти било шта треба. Од избора опреме за камповање ономе ко нема искуства (хвала Ђоле! 🙂 ) до помоћи при постављању шатора и свега што је ново за људе који нису камповали. Одлазак на спавање уз гитару око ватре, и буђење уз мирис свеже росе и кафе коју је скувао ко год је први устао. После се приступа спремању доручка за све кампере (па после и ручак/вечера). Леп пример суживота.
Мој син је имао прелепа три дана. Упознао сјајну децу и научио нове ствари. И што је још битније, видео да има још људи који деле праве вредности. Да се разумемо, не мислим ни на политичке, ни културолошке ни материјлне. Већ на суштинске. Делити љубав према деци, пријатном дружењу и односу према обавезама.

На све то смо свакога дана имали одређе активности које су помало заборављене и важне. Јутарње разгибавање, заједничка припрема јела, скупљање дрва за ватру, итд…. Онда радионице прављења чворова и наруквица, гостујуће предавање професора Кавчића из Америке који покушава да омогући образовање доступно за све, разговор са ултра маратонцем Јовицом Спајићем, радионице емоционалне интелигенције где смо 30 минута имали прилику да пустимо децу да нама објасне неке ствари које су скоро научили (везивање пертли, паљење ватре, закопчавање расфершлуса, итд.). Ја не знам да ли сам видео бољу организацију времена за 3 дана, у оваквој алтруистичкој режији.
То кажем и јер су котизације које плаћате за све ово о чему говорим заиста симболичне. А верујем да је тако са намером, па зато и не потенцирам колико је ово заиста једна прелепа прича које нема никакве финансијске амбиције. Упркос таквој поставци, организација је боље него на неким корпоративним догађајима које сам виђао.Мада, можда не „упркос“ него можда и баш из тог разлога.

Да не бих претеривао у овом осврту на оно што је за моје дете суштински „Први пут с оцем“ камповање, волео бих да препорчим свакоме ко се размишља како да у ово време посвети више размишљања/времена на своје дете, дође макар на једну дневну шетњу са овом предивном екипом људи. Можда ћемо се онда видети и на кампу. А сигурно ћете урадити нешто прелео за своје дете.

П.С. Ево, управо сам овај текст прочитао и са сином, тако да имамо и његову потрду.

Екипа „Брђани“