Јастребачка пењалица… или Како порасти уз Јастребац?

Планина Јастребац је нашумовитија планина у Србији, а можда и на Балкану. Налази се у јужном делу централне Србије. Висока је нешто мање од 1500 метара испреплетана потоцима где год поглед падне. Та планина носи епитет који је данас најбитнији од свих, а то је да још увек није освојена од урбаних освајача. Закључак – право мало царство природе.

А зашто овако формалан увод? Јер је тај опис слика онога што у ово модерно време сви желимо. Желимо да побегнемо од хаоса бетона и будемо мало у природи, у правој природи, сви ми, породично са децом, да се склонимо и да учинимо дане занимљивијим и другачијим, да заменимо пејзаже са екрана правим, живим пејзажима, да звукове са музичких уређаја заменимо звуковима птица, потока и ветра.

Тако је било и овога пута на успону уз Јастребац. Моја екипа (породица) је релативно млада чланица ове групе људи која се труди да одржи дисциплину породичног заједничарња у природи. А на Јастребцу смо били први пут.

Није било баш јасно шта очекивати. Стигли смо ”скоро” на време, десетак минута закаснили, на место испред планинарског дома ”Жарко Жарић”, где је већина екипа увелико стигла. Одмах смо се сместили у једну собицу са девет кревета коју смо делили са још пар екипа. И брзом брзином смо изашли да се припремимо за прву акцију – шетња до Соколовог камена.

После кратког увода и представљања организације ”Први пут с оцем” новим члановима, весели водич нас је повео уз планину. У почетку су то биле широке стазе, односно путеви којима вероватно повремено прође неко теренско возило, међутим после такве комотне шетње почиње прави успон. Упутили смо се право уз шумске стазе широке колико само за једног пешака. Била је то дугачка колона људи разних формата. Да добро сте прочитали, нешто мањи број људи великог формата (родитеља) и нешто већи број људи мањег формата (деце). И баш „људи“, бих назвао све те мале пешаке који су, упорно и вредно, ногу пред ногу пратили водича право уз Јастребац до висине нешто више од 1000 метара. Био је то добар успон, нагиб је квалитетан чак и за искусне шетаче, међутим, кад је деци нешто занимљиво нема ту компромиса, сви до једног смо газили, деца напред, а ми старији покушавали да их стигнемо. Успутно је било пар пауза зачињених са мало болова у ногама и неколико грчева, али исплатило се јер је поглед био као са разгледнице допуњен ветром који као да је хтео да објасни зашто је освојена тачка носила име Соколов камен. Уживали смо, сигуран сам, сви, а највише деца кад су се тако у природи дохватила сендвича да надокнаде све што су успоном потрошили. Сваки залогај је слађи у природи, тако бар деца кажу.

Ни спуст назад није био једноставан, али пошто је шетња спонтано донела и понеку причу, нико се више није ни сећао да постоји нека тешкоћа. Приче су однеле све… Баш је лепо бити дете!!!

Ово је био главни догађај дводневног породичног излета. Међутим немајте бриге, екипа организације ”Први пут с оцем” се побринула да деца имају испуњен цео дан.

После доброг гулаша за ручак, неки од нас родитеља смо само желели мало да прилегнемо… звучи познато, сигуран сам… али наравно ништа од тога. Мали звркови су одмах узели штапове које су хтели да употребе како би тестирали ко је колико ”тврдоглав”, па је наравно то био повод да почне час јапанског мачевања. О да, била је то концентрација погледа и начуљених ушију који нисам скоро видео. Сви су дохватили по неки штап па су са великом пажњом покушавали да имитирају шта им учитељ показује, како се то уствари користи мач.

Убрзо затим је кренуо час прављења мердевина од штапа и канапа. Сви заинтересовани су хтели да допринесу тако што ће те нове мердевине тестирати. Било је то гурње, свако је хтео да ускочи у руке једног од очева који је покушао да им објасни како се праве чворови, и како се постављају летвице. Да будем искрен изгледало је као да се ”не зна ко пије а ко плаћа”, али на крају су ипак сви нестрпљиво стајали у колони један по један, пошто су морали макар да пробају пењалицу. И заиста мислим да би након толико тестирања могли поуздано да кажемо да су мердевине остале у животу и да сертификат о квалитету може да се добије.

Субота још није била готова. Деца су се ангажовала да скупе дрва, како би и овде могло да се направи вечерње уживање уз ватру и печење виршли на штаповима. Осим ватре било је ту још мало шетње, мало ноћног читања лепих прича, затим смо мало учили и да цртамо, али овога пута у затвореном простору, у великој и топлој трпезарији планинарског дома. И наравно финале вечери је била гитара, после које, рекао бих, не само деца него су сви умало заспали на ногама. Бар моје дете је заспало у року од једног минута.

Недеља је била краћи дан за све нас, пошто је тад требало планирати и повратак кућама. Али наравно и недеља је морала максимално да се искористи. После доручка са мазалицама одмах смо кренули у шетњу, овога пута низ Јастребац, ка центру, односно ка оближњем језерцету. Шетња, без приче, није шетња па су опет малци били окупљени око прича о Светом Сави, јунацима из српске историје, али наравно и о легендама Грчке митологије и јунацима из доба неосвојивог града Троје, Јелени тројанској, Тројанском коњу и Ахилеју. Ма било је ту свега и свачега, међутим мали људи су у тишини ходали очију упртих у земљу, док су уши свима биле високо у ваздуху. Ушима су упијали сваку реч, а у својим малим главама су преживљавали слике које су покушавали да дочарају кроз приче приповедача.

Шетња се продужила и до мале црквице у близини, а затим смо сви побегли у трпезарију планинарског дома на топао чај.

И овај дан је морао да се искористи за обуку како направити нешто од канапа, овај пут је то било мост. Тате су се досетиле да између два дрвета развуку конопац и да га учврсте како би се направио фиктивни прелаз преко мале реке. Јасно, реке није било, то је била играрија за децу, али можете ли замислити да су они опет направили колону да чекају у реду једно по једно да пређу преко ”моста” иако тај дан уопште није био топао. Некима су зуби цвокотали, међутим они су и даље чекали. Било је заиста задивљујуће посматрати шта су деца спремна да поднесу само да би доживели тај осећај преласка преко на–лицу–места направљеног моста. Питам се да ли би то исто урадио неко старији?

После све те халабуке преко ”моста” кренула је журка. Али не баш ”журка” у правом смислу те речи више журка на којој је требало да научимо шта је то музика и како је настала и како да је чујемо и разумемо, као и да пробамо да мало играмо уз музику. Један фрулаш и један фолклораш су били довољни да се прича покрене. Па су убрзо и деца и одрасли били на ногама поређани у круг и сви смо певали ”Дивна дивна” и тапшали рукама у ритму мелодије. А након тога је кренуло право ”Ужичко коло”. У суштини два сата је мало времена да би неко могао заправо да научи да игра, међутим јесте таман времена да неко стекне осећај или да успе да чује мелодију и структуру мелодије, да је разуме у крајњој линији. У сваком случају, да не филозофирам превише, било је забавно…

Ту негде смо и ручали, свима познати пасуљ… а након тога је било време да се полако и пакујемо…

Дани су прошли муњевито… утисци се још преклапају, а повратак у бетонске урбане тековине сад изгледа мало мање страшан, пошто још увек причамо о пењалици уз Јастеребац.

Ако ме питате шта сам понео са Јастребца? Не знам, не знам да ли би то могло речима да се изрази, осећај припадности је свакако ту, пуноћа, радост, смех, приче, све то!

По мени сваки такав догађај носи непроцењиво искуство. Природа пробуди у нама неку заспалу слободу. Да, уморни смо, али смо ту, заједно, боримо се, волимо се, а уз то и уживамо. Свако из моје екипе је мало порастао, ми као родитељи, поготово ја као поносни тата, а и моје дете са само мало више искуства и осећаја да у непознатом окружењу ипак може бити лепо и забавно ако му пружимо прилику.

…”Дивна, дивна” је та Јастребац планина…

Довиђења до следеће авантуре.

Екипа Спарићи