Обећавајућа и здрава Србија – Подбукови, Дивчибаре

Након непуна два сата вожње, ментално и физички припремљени на најављену кишу, зиму, бубе и остале немани (које су моја жена и ћерка претпостављале да владају) на планини Дивчибаре, породица Андрић са даном закашњења се појавила на паркингу 500м од нашег првог камп искуства – Подбукови.

Наравно, како то обично бива, баш у моменту када смо се паркирали и ковали план како да понесемо наших 9 торби из пртљажника , почео је јак пљусак. Ако се по јутру дан познаје, помислих, врло брзо ћу бити приморан да под притиском мог женског дела екипе часком окренем кола назад и вратим нас у топлину и комфор дома. Међутим, као у свакој лепој причи, из дубине шуме појавило се неко чудно раздрагано племе сачињено од насмејане и срдачне деце и родитеља. Готово тренутно, престаде и киша, разиђоше се облаци, а чак се проломише и први зраци сунца тог дана.

Не стигох ни да се поштено представим, а пријатељске руке су већ биле на нашим торбама спремне да помогну. Тако у колони, ношени лепом и пријатном енергијом, кренусмо у непознато. Вијугави путић водио нас је до дрвеног мостића, свеже истесаног и спретно постављеног преко Црне реке. Потом мало шибља и траве, следећи мостић, блага узбрдица… и ето нас на предивном пропланку прекривеном шаторима.

По доласку у камп, ваздух нас је дочекао природном свежином, окрепљујући наша чула. Истоварили смо своје ствари и кренули у следећи корак наше мале авантуре – постављање шатора. Спреман на једночасовно мучење и презнојавање у циљу постављања нашег дома за наредних пар дана, аматерски сам се удубио у тумачење проспекта. Али, као и у пређашњој прилици, врло брзо се појавише други очеви, који ми несебично помогоше и поделише тајне искусних кампера. за 15 минута наш велики породични шатор је био спреман.

Врло брзо, упознали смо се са осталима у кампу, те природно и спонтано отпочели са свим доступним активностима. Обзиром да је било време ручку,окупили смо се око логорске ватре и лонца, који је мирисом и крчкањем пуно обећавао.. потом то очекивање и надмашио! Након укусног оброка на отвореном, деца су наставила да се провлаче и трче свуда наоколо. Једни су играли одбојку, други бадминтон, пуштали змајеве… а све их је красио безбрижан и раздраган смех, уз приметно одсуство савремених алатки за игру – таблета, мобилних телефона и др.

Долазеће вече је са собом донело пуцкетање логорске ватре. Седели смо око ње, препуштајући се топлини не само пламена, већ и топлини заједничког смеха и причи (на репертоару је био Бранко Ћопић). Након вечере припремане и служене како доликује, на штаповима које милује
пламен ватре и певања старих хитова уз звуке гитаре, препуни утисака али уморни, увукли смо се у топле вреће и врло брзо уз звуке речице која је протицала у близини, утонули у снове.

Дојам је био такав да смо већ након тог првог дана, осећали искрену припадност и повезаност са идејом која је красила како овај камп тако и ову дивну организацију… а то је свест и жеља да се пре свега ми, родитељи, подсетимо правих вредности и исте пренесемо нашој деци, која ће их (а то сам осетио из овог искуства) више него радо прихватити. Остали дани су овај осећај додатно продубљивали и потврђивали, а нама родитељима омогућили да се у пуној и квалитетној мери посватимо нашој деци… јер ту је било и пешачења, радионица, присећања на давно заборављене игре, купања у реци и искреног и квалитетног међусобног дружења.

Стога, онима који размишљају о оваквом камповању и дружењу са својим најмилијима, од срца га препоручујем. Прихватите једноставност природе, уживајте у лепоти звезда и дозволите искуству да продуби везе које вашу породицу чине јединственом.

Хвала што сте нас подсетили на битну чињеницу, а то је да „кад не буде нас више, то ће бити само смена“…

А на нама је да се потрудимо да смена која долази, буде боља верзија нас.

Породица Андрић – Љешевић