Јастребац – Заклео се бумбар у цвет и у мед

Петак је поподне, супруга и ја некако успевамо да се отргнемо од свакодневице, пословних и приватних обавеза, и да се са сином од 3 година, са пуним поверењем, отиснемо у још једну авантуру у организацији Први Пут С Оцем. У ствари извињавам се – у организацији НАС из Први Пут С Оцем. Изгледало је као авантура јер су информације биле да је на Јастрепцу -10 и да смо смештени у планинарском дому који ће почети да греју од сутра, и да ћемо делити собе са другим породицама, и да не знамо скоро никога од осталих учесника… али све то престаје да изгледа као авантура у тренутку доласка. Као да смо били обухваћени духом заједнице која прихвата и брине о свим члановима. Брзо смо нашли додатну ћебад. Пошто смо заборавили пешкире, наши нови цимери су нам позајмили свој јер су имали вишак. Тај осећај заједнице је прво што нас позитивно изненади сваки пут, вероватно зато што се то изгубило у овом свакодневном животу које потенцира индивидуалност. Труд да се помогне свакоме коме треба било саветом, помоћи око прављења или демонтирања шатора ако је камп у питању, као и несебично укључивање свих у активности око припреме хране, чишћења, организације, заједничка брига о деци која се често у игри губе из вида родитеља, и на крају осмех у сваком контакту – Заједница.

Природа је одлично окружење ако желимо да себе и међусобне односе вратимо на фабричка подешавања, јер смо ми ипак део природе. Овог пута смо имали две шетње са децом током којих су се деца спуштала клиском, грудвала, а вероватно ће свима највише остати у сећању шетња залеђеним језером. Све то на планинском ваздуху многоструко је позитивно деловало на све. Заједничко печење кобасица напољу на ватри, прављење снешка и играње на снегу око дома је такође испунило време проведено напољу.

Промишљања на тему нашег односа са децом и стилова родитељства била су потпомогнута са две радионице. У једној смо ми одрасли били вођени професионалним психологом где смо истраживали различите стилове родитељства и покушали да освестимо оно што носимо као своје наслеђе и како га преносимо на своју децу. Деца су се за то време играла за суседним столом, и на моје изненађење нису нас превише често прекидала. Ту смо разумели разлике између ауторитарног и аутоторитативног, као и попустљивог и незаинтересованог стила родитељства. Друга радионица је требала да нам укаже на комуникацију са децом где су деца добила слику, а ми смо питањима и на основу њиховог одговора покушавали да нацртамо слику коју су добила деца. Одлична радионица за рад на комуникацији са дететом, а посебно је била интересантна са дечаком од 3 године, чак се плашим да доносим неке закључке на основу резултата јер је на крају слика коју сам ја цртао на основу информација од њега имала и принца и мач, чега није било на оригиналној слици уз коментар сина: „Зезао сам се.“

Вечера, а онда гитара где је Шоне неуморно испуњавао музичке жеље. У почетку су свој допринос дала и деца али су се осипала одлазећи на спавање, осим Гаврила који је показао озбиљно знање песама као и жељу за учествовањем у оваквом дешавању – већ видимо са којим инструментом ће се дружити ускоро.

Радионица едукације деце, а и нас родитеља, је била стварно добро припремљена. Тема је била упознавање са пчелама и њиховим животом. Сви смо били укључени у припрему радионице са сецкањем папира, стиродура, прављење цветова и осталих елемената неопходних за демонстрацију. Након тога је део нас отишао у шетњу са децом док је одређени део екипе остао да направи кошницу и све потребно за демонстрацију активности пчела. Драган је онда водио део око усменог упознавања деце са пчелама и успешно одговарао на безброј питања. Чак је и наш син, понет атмосфером подигао руку да пита: „Кад ћемо ми теби помогнемо?“ Након тога је кренула симулација са уласком у кошницу, прављење саћа, излазак, прикупљање полена и враћање назад у кошницу. Ту је Шоне узео гитару па смо сви запевали „Заклео се бумбар у цвет и у мед…зум, зум, зум, зум, зум…!!!“. Укратко, сјајно осмишљена едукација која ће сигурно остати деци у сећању !

Остало време је протекло у ручку и припреми за повратак, а најкраћи коментар на комплетно дешавање се може описати кроз речи нашег детета од петка увече када смо стигли: „Хоћу идем мојој кући“, до недељног коментара „Нећу идем кући!!!“