Ангажовање очева има пресудан утицај на развој дететовог самопоштовања

Важност очева

У ономе што се сматра традиционалном породичном ћелијом, мајка се брине о домаћинству, док отац „зарађује за хлеб” радећи ван куће. Пар има бар једно дете. У овом моделу, очевима се обично замера да се не ангажују довољно код куће, где се њихова улога обично игнорише. У прошлости су очеви имали позицију свемоћног патријарха, а касније се њихова вредност мерила оствареним приходима, а они сами су стављани у други план у психолошким истраживањима, која су се фокусирала на мајке. Сада је другачије, добрим делом зато што је распон очинства (на пример, у геј везама) проширио генералну перцепцију улоге оца.

Истраживања показују све већу важност очева у модерном родитељству. Очеви се мењају, али није увек јасно у ком правцу се те промене развијају. Очекивања од модерних мушкараца који улазе у очинство су вишеструка. Од њих се може очекивати да зарађују за породицу и брину се за њу, да буду љубавници, водичи, пријатељи, другови за забаву. Израз који се често јавља у студијама о новопеченим очевима је важност да „буду уз нас,” што је свакако различито у односу на претходне генерације, које су живеле уз „одсутне очеве.” Свакако је дошло до генерацијског помака; многи очеви желе да више буду укључени у ствари, жао им је и није им право ако пропусте неке кључне моменте у животу свог детета, и не желе да трпе притисак да су једина особа која зарађује за живот.

Како деца расту, очева улога постаје једнако комплексна као и мајчина и, без сумње, једнако важна. Од најранијег детињства, очево ангажовање има директног утицаја на развој дететовог самопоштовања, више него мајчино. Ово се повезује са дететовом успешношћу у образовању и, идеално, у каријери. Деца са оцем који је улагао у њих и проводио време с њима имају више шанси да стекну емоционалну сигурност. То им даје самопоуздање да истражују и излазе из сигурности познатог окружења. Деца која имају сигуран однос са очевима имају више шанси да касније, док сазревају, граде снажније социјалне везе са другима. Очеви деци дају позитивне примере за углед, што помаже да се код адолесцената изграде особине везане за родне улоге. Адолесценткињама то пружа моделе позитивног виђења и перцепцију мушкараца, што има дубоког утицаја на квалитет будућих односа са њима.

Новопечени очеви

Пошто се Ли родио здрав и читав, Лукас и Хедер су претпоставили да ће, након што су провели толико тегобних година покушавајући да добију бебу, олакшање и срећа нађачати исцрпљеност и муке око учења да се брину о беби. То се није догодило. Њихова радост и љубав према њему нису познавали границе, али их то није заштитило од потреса које је његово рођење покренуло.

Почетак родитељства је тежак на више нивоа. Ту је неуробиолошки ниво промене – повећава се ниво оксикотина, однос сна и будног стања се радикално мења. На интерперсоналном нивоу однос партнера мора да се изнова успоставља сада када се установљава нови однос са бебом и када партнери готово да немају времена једно за друго. На практичном нивоу они уче нове вештине како да умирују бебу и брину о њој, потпуно зависној од њих, док им је потребно да реорганизују своје послове и носе се са финансијским изазовима.

Ова огромна промена код њих самих долази у тренутку када се бебини захтеви интензивирају, а њихове личне потребе за љубављу, сном и бригом имају мало шанси да буду испуњене. То је период када је веза под озбиљним притиском. Парадоксално, како су постали срећна трочлана породица, мајка и отац се осећају усамљенијима него икада. Они могу видети неке верзије себе које раније нису виђали и које им се баш не свиђају. Такође се могу нагомилавати огорченост и критичност. Потребно је много дубоког дисања, преданости и веома великих комуникационих вештина да би се избегло пуцање везе. Кључ је у узајамној подршци; она производи поверење и омогућава да се особа усуди да буде отворена за нове идеје и да се, уз много размишљања, промени. Треба се надати да ће прелажењем трновитог пута научити да се стварност разликује од снова, па ако су имали слику идеалне породице, они науче да прихвате, па чак и пригрле чињеницу да тај „идеал” не постоји.

Родитељство неизбежно тера одраслу особу, као што је Лукас, да преиспитује своје детињство и на површину излазе и узнемирено дете и страх да ће се образац поновити. Не изненађује сазнање да је истраживање Националног породиљског труста (НТЦ – Натионал Цхилдбиртх Труст, прим. прев.) из 2015. године установило како је 38 процената новопечених очева било забринуто за своје ментално здравље. У једној другој студији из 2015. године, мушкарце је највише изненађивала количина тензије коју је рођење бебе изазивало у њиховој партнерској вези. На неки начин никад не можете бити потпуно спремни за све аспекте добијања детета, али се стиче утисак да мушкарци не говоре довољно један другом или не очекују да наиђе период турбуленција, тензија и хаоса.

Подаци Националне канцеларије за статистику (ОНС – Оффице фор Натионал Статистицс, прим. прев.) из 2017. године показују да има 232.000 очева који остају код куће, што је, интересантно, најмањи број од 2014. године. Број је растао још од 1993. године. Коментатори сматрају да се очеви који су остали код куће враћају на посао зато што, као и жене, осећају да их друштво не цени и не награђује довољно за посао који обављају код куће. Они осећају како достижу виши статус само обављањем плаћеног посла. Лукас и Хедер можда представљају будућност по томе што ће морати да се договарају ко иде да ради, а ко остаје код куће. Мало је вероватно да ће улоге бити сталне, пре ће се мењати временом услед промена ситуације, да би на крају видели себе као пар који заједно зарађује за живот, а не спада све на једну особу. Сва истраживања указују на неопходност поновног обликовања себе кроз живот и прилагођавања на промену посла.

Када мајка доји, отац се може наћи у ситуацији да не зна како да помогне, али уз мало размишљања, могуће је пронаћи друге начине да се буде физички присутан и брижан према детету. Држање детета уз себе, купање и умиривање бебе након храњења увек доприносе стварању везе са дететом, а ту је и додатна корист јер се мајци омогућава мало одмора. Истраживање из 2006. године је показало да очеви, који проводе више времена бринући о бебама, и сами су мање у прилици да се одвоје од партнерки него они који су мање ангажовани.

Џулија Самјуел

И ТО ЋЕ ПРОЋИ

О животним променама, кризама и надама

Превод Милан Ђуришић

Издавач Психополис, Нови Сад, 2021.