Оно мало што памтим, памтим да је био горостас с брковима, оштрог, проницљивог погледа, ауторитативан, памтим да су га поштовали и да је испред сеоске задруге, са прекрштеним ногама и чашицом ракије у рукама, увек имао велики број слушалаца. Памтим, међутим понајвише гној и крв који су непрестано цурили из његове ноге при стопалу. Отежано се кретао због те ноге. Био је то мој деда по оцу Јосим Данковић, рањен на Церској бици, који је до краја живота жалио што са својим ратним друговима није прошао албанску голготу и учествовао у пробијању Солунског фронта.
Његов отац Јованча имао је само 17 година када су му, тамо у селу између вароши Црна Трава и данашњег Власинског језера, окупатори убили родитеље као вође устанка, спалили родну кућу, а он и млађа сестра преживели, како се сећам прича свог оца, са нешто оваца и крава, све захваљујући комшијама. Не само што су комшије сакриле сирочиће по својим кућама, него, када је наступила пленидба стоке, свако од њих је ризиковао па узео по две три овце, убеђујући да су њихове, а исто су урадили и са осталом стоком. Било је то средином седамдесетих година 19. века, време солидарности међу српским живљем у окупираним деловима Србије.
Породица мог прадеде Јованче била је, вероватно, имућнија, па када се пола села из Црне Траве због терора преселило у село Ивање испод Радан планине, а тражили су брдовите пределе на које су навикли, купио је велико имање, најплодније њиве, ливаде и шуме. У нови крај стигао је са својим рођеним стрицем и са сестром. Подигао је кућу и оженио се Јованоком, с којом је изродио три ћерке и мог деду Јосима.
Не знам како су расли, али се сећам темеља те прве Јованчине куће при дну дугачког дворишта које води до реке.
Деда Јосим, једини мушки наследник, а у мојој породици по оцу увек се рађао само један мушки наследник и много женскадије, учествовао је у два балканска рата и био позван у Први светски рат.
После рањавања на Церу, скоро годину дана провео је по разним болницама јер није био рањен само у ногу. Био је, буквално, изрешетан док је из рова пуцао у непријатеља.
Са супругом Миланом, лепом женом плавих очију из једне чуке у селу Слишане, изродио је шесторо деце, пет кћери, од којих је једна умрла као девојчица, и једног сина, мог оца Живојина, кога је мајка родила у 45. години свог живота и који се недавно придружио својим родитељима на оном свету, ако постоји тај свет.
Зашто пишем о свом деди? Јер, судбине наших дедова, све личе једна на другу, бар дедова чији су унуци данас у познијим годинама.
Ових недеља, када ме туга обузме за оцем све се чешће сетим деде Јосима, који је умро када сам пошла у први разред основне школе, од упале плућа. И при том не мислим на његове ратне приче које сам слушала у зимским вечерима склупчана поред његових ногу, већ ми у ушима одзвања једна страшна упитна реченица: „Ти ли си унука Јосима ћопе?!“.
То ме ме је још пре двадесет и више година питао човек из Вучја, комуниста па социјалиста, човек из просвете, родом из села у коме сам сам се ја родила. „Ког ћопе, како ћопе?“, питала сам у неверици. Први пут сам тада, деценијама после Јосимове смрти чула да су мог деду, кога сам обожавала, звали – ћопа.
„Па тако су га звали, шта се чудиш“, рече ми човек с лукавим и злобним очима, чији преци никада, ама баш никада нису омирисали барут, и продужи, заправо настави да диригује ко ће где седети на предизборном СПС скупу. Остадох отворених уста од шока. Скамењена. Новинар сам, па умем да се брзо дешокирам, пракса. Погледах у правцу „диригента“. Омањи, дебељушкаст, проћелав човечуљак. Школа га није еманциповала, остало је у њему све што је генима наследио. „Не“, рекох себи у браду. „Нећу да правим сцену, одговорићу му касније“. Но, то касније никада није дошло, а ја сам потиснула сусрет с простаклуком
Сада се враћа сећање а са сећањима и огорченост и неверица и питања на која нема одговора. Како су се у међувремену потомци оних хуманих горштака претворили у зле људе? Како су човека који је своју ногу дао за отаџбину називали ћопом? Зар такав изрешетани јунак из три отаџбинска рата није требало да буде поштован и слављен?
Па није! И не само он. Јер после тих ратова у Србију се увукло зло – комунизам и комунисти. Историја је почињала од њих. Отац оног дежмекастог „диригента“ примао је партизанску борачку пензију иако партизане није ни видео, али имао је два сведока. Мој деда је презирао нове сеоске власти, иако су му две ћерке биле СКОЈ-евке. Говорио је да су на власт дошли пољаци (људи који чувају поља п.н) и слуге. Није имао длаке на језику, али га нису дирали, можда подсвесно се бојећи његових видљивих рана.
Ни он, као ниједан учесник Првог светског рата, није примао пензију, умро је без пензије. Умро је од упале плућа. Сећам се да је у неком магновању због високе температуре сам себе питао: „Па зар од овога да одем?“. Последње речи нису му биле ни деца ни унуци ни жена него само једна реч: „Јурииишшш“. Била сам ту. Чула сам. Нисам знала зашто баш та реч, нико ми није објашњавао. Данас знам. Човек кога су звали „ћопа“ отишао је на онај свет мислећи да је на Церу или замишљајући да је с друговима на Солунском фронту. Отишао је јуришајући.
А тим ратницима, тим херојима, које су комунисти па и социјалисти у ранијој фази, исмејавали, држава се за живота није одужила. Отишли су као непријатељи, док је исте победнике славио цео свет. А данас их се кобајаги сетимо само на годишњицама. Какви смо и то је много.
Ја написах и отарасих се муке и оног „дирегента“. Ја написах с поносом део сећања на свог деду чије гене, дубоко сам уверена, носим у себи. Слава свим дедовима нашим који су дали своје животе за своју отаџбину или рањени на бојиштима, а којих више нема. Остало је на покољенима да гаје сећања.
Извор: jugomedia.rs