Деда – Никола Петков

Деда је био паор. Бог зна кол’ко је бразда узоро. Које на волове па после с коњима. Закачио га рат, па заробљеништво. Таман се вратио, ни децу није вид’о, одвели га на робију. Дечани, Умка, ко зна где и ко зна шта је тамо радио. Целог живота је вук’о ногу. Кад га питам за то, а он само кратко каже – „Ма, пусти, реума”. А знали смо да није била само реума. Нашли му да је пре рата био црквени човек, попа био кућни пријатељ, светио водицу, славио свеца… А у ствари, неку локалну барабу из тадашње власти занимала је његова земља па га одвели на робију, а земљу конфисковали.

Прандеда је им’о велике, седе бркове које није кратио. Деда је вол’о штуцоване, кицошке бркове. Носио шешир, оне праве наше кожне опанке, пруслук, зими грудњāк. Кад иде у цркву изгланца ципеле, обуче дебелу ’аљину од црног громби штофа и стави на главу свечани шешир.

О рату и робији није се причало. Своју муку држ’о је у души. О људима се причало. „Од људи се учи”, говорио је. О људима никад ништа ружно, а знали смо да су му неки баш наудили. Црква, пијац, вашар и сабор сваки дан, то је био њин свет. Дођу комшије, играју се карте, попије по која па се прича о земљи, о времену, неке лепе приче, једна тешка, тужна тек да се зна да живот није лак. Ми деца слушамо и учимо.

Завршили смо школе, разишли се, неки и остали због деце па и унука. А сабора више нема. Нема дедова. Празан сокак. Некад, једаред годишње седнемо на ту клупу па се онда запитамо. Тол’ке смо школе учили, а све смо заборавили. Али оно што нам деда прич’о памтимо. Е, то је била школа!

Извор: pancevo.city