Драги Аго, не тугуј за мном… Нушићи и синови

Чудновато је код мене да многе догађаје и појаве могу да предвидим. Тако сам већ петог месеца после венчања ја предвиђао да ћу имати деце. Прво је био син са плавим очима, које су после постале граорасте, па онда смеђе и најзад црне. То је било неко неваљало дете са чудноватим прохтевима. Оно је, на пример, с највећим задовољством чупкало мени све длачицу по длачицу из бркова и ја сам то, са сузама од бола у очима, стрпљиво дозвољавао, јер ми је ташта објаснила да се то мора трпети, да је то управо највеће задовољство за оца кад му дете почупа бркове. Штавише, моја ташта, да би ми учинила што веће задовољство, храбрила је малог тиранина вичући му једнако: чуп, чуп, чуп!

Али, то су били први дани детињи који припадају више мајци. А после неколико година, мој син је већ толико одрастао да је сва брига око његовог васпитања припала мени као оцу.

А кад кажем брига, то није тек онако уз реч, него ћете одмах видети да је то била права брига. Док је мој син јуначки прескакао плотове, ја сам се још тешио гледајући у њему Ханибала који ће прећи Алпе; док ми је прескакао преко главе, тешио сам се гледајући у њему Милоша Војиновића који ће прескочити три хата и на њима три пламена мача; док је крао комшијска јаја, ја сам се и тада још тешио назирући у њему будућег освајача Наполеона. Али, он поче и такве ствари да чини којима се већ нисам више могао да тешим, јер нисам ни у политичкој ни у културној историји могао да нађем угледа. Он, на пример, разбије комшијске прозоре и ’ајд’, то није ништа; по свој прилици и многи други велики људи разбијали су комшијске прозоре, али он узме мој најлепши летњи капут, одсече му пеш или рукав и направи себи барјак, па онда скупи под барјак велику војску и опколи моју кућу, па на знак за напад и без обзира на прозоре, на башту и све остало, освоји тврдињу и онда, као и свака победоносна војска, отпочне по тврдињи покољ, те пооткида свима пилићима у кокошарнику главе.

Ја се, разуме се, забринем и то више као родитељ него као сопственик покланих пилића. Саопштим мојој жени ту бригу и, разуме се, забрине се и она. Једно вече ми измењамо мишљења онако како то забринутим родитељима доликује. Женино је мишљење било да је дете бистро, на мене. И моје је мишљење било да је дете бистро, али да без икакве потребе претерује у манифестацијама своје бистрине и да ће тако бескорисно истрошити снагу и упропастити у себи будућег великог човека. Најпосле, није ми толико било жао што би и он ушао у ред излишних и за Србију бескорисних људи, али сам се ја уопште бојао тога да ми дете буде бистро јер сам био уверен да, ако буде бистар, прво, неће постати министар у Србији, а друго, извесно ће стећи склоности или да фалсификује реквизиционе признанице или таксене марке. Ако не то, а он ће као рачунополагач склапати вешто лажне рачуне, умеће лепо да нађе разлога како би појео државну порезу, умеће да потписује своје познанике и пријатеље, и, уопште, чиниће све што бистри људи у Србији чине. Према оваквим способностима он ће бити упућен да буде или срески начелник, или општински председник, или порески надзорник, или поштар, или, најзад, благајник каквог новчаног завода. А мени се ниједно од ових звања не свиђа, те сам стога био противан томе да ми дете буде врло бистро.

Та ме је брига страшно јела, као што може брига да једе човека уопште, а човека који има врло бистро дете, напосе. Моја је жена по својој супружничкој дужности делила ту бригу са мном, као што уопште добре жене деле много којечега са својим мужевима; а наше дете одрекло се већ жеље да буде Ханибал, Војиновић или Наполеон, јер је пре неки дан удавило мачку, а ја сам уверен да ни Ханибал, ни Војиновић, ни Наполеон нису давили мачке.

Страхиња Бан Нушић

Ето, та ме је брига довела до мисли да интервјуишем једнога од наших одличних педагога, члана Просветног савета и свих комисија за преустројство наставе, творца многих наставних програма и почасног члана Друштва за васпитање деце, а затим писца знаменитих дела: „Мајка као васпитач”, „Кућа као васпитач деце” (I, II и III свеска, још несвршено дело), „Како се у деце негују грађанске врлине” (јавно предавање у Грађанској касини), „Погрешке родитељске” (са мотом на корицама: „Погрешке дечије то су погрешке њихових родитеља”) и тако даље.

Јуче сам баш био код г. педагога и зажалио сам јако што сам га узнемирио, јер га затекох задубљеног у посао за који ми он рече да се такође односи на васпитање деце. Он ми понуди столицу и тек што седох, ја са ужасом и животињском дреком скочих пипајући се врло непристојно пред лицем г. педагога.

– Ах, ах, ах – узвикну он, сиромах, и поче и сам да ме пипа којегде – опростите, хиљаду пута опростите. То је онај мој најстарији. Ах, тако је несташан. Ето, видите, метнуо је иглу на столицу, он ми то врло често чини. Опростите.
– И ви то онда имате врло често прилике да гледате како вам гости скачу са ове столице? – одговорих мало пакосно, али, како ја нисам био обичан гост већ молилац, утишах се и седох.

Тек што приступих првом питању, а из друге собе пролете једна папуча кроз стаклена врата и стакло прште на хиљаду парчади.

– Живко! – узвикну педагог – шта радиш то, забога!
Кроз разбијени прозор промоли се једна љупка детиња главица са речима:
– Гађам мајку, не да ми кључ од ормана!
– Ех, ех, ех, како си неваљао, зар не видиш да је овде господин.

Дете ме весело погледа, па се онда искези на мене тако крвнички као да му ја не дам кључеве од ормана.

Најпосле г. педагог се замисли дубоко и поче да ми даје опширна упутства како ћу мога сина да однегујем. Упутио ме је и шта треба да читам; препоручио ми је нарочито своја дела; убедио ме је у то да сам ја крив свему неваљалству свога сина и таман је највишим тоном, турив суве, коштуњаве руке у замршену косу, изговорио мото са корица једне своје књиге: „Погрешке дечије то су погрешке њихових родитеља!”, али се кроз прозор на улици зачу мали дечији добош и прођоше преко педесеторо деце упарађене као војници. Над свима командује „најстарији” г. педагога, напред је велика застава од црвене цицане завесе (управо у том тренутку г. педагог опази да му на прозору нема једне завесе). Сви војници носе штапове на рамену, а на главама им троћошкасте капе од хартије.

Педагог погледа кроз прозор, најпре мирно, затим пребледе, као манит отвори фиоку свога стола и кад виде да је празна, он се ужаснут пљесну рукама по глави.

– Ах, господине, ах, ах, ах!
– Шта је забога?! – упитах га.
– Упропашћен сам, просто сам упропашћен – удари он у дреку. – Има већ шест месеци како радим и дању и ноћу четврту свеску мога дела „Кућа као васпитач деце” и свршио сам је тек пре десетак дана. Замислите, тек пре десет дана…
– То је врло лепо, али не разумем зашто сте…
– Зар не видите оне капе на дечијим главама; то је мој најстарији узео рукопис из фиоке и направио капе својој војсци!

Има људи пакосних, као што сам ја, па им је у оваквим приликама до смеха. Тим пре што ме је овај интервју јако задовољио у погледу бриге за мога сина који није син никаквог педагога. Ако се нисам гласно смејао, ипак нисам могао да уздржим ово неколико речи:

– Изгледа ми, господине професоре, као да је ваш најстарији врло талентован. Тај ће бити канда добар и строг критичар, а, што је главно, противник теорија од којих он, као што видите, гради себи капе.
– Шта ћете, господине – вели ми г. педагог – ви знате да чизмар обично не може имати добре чизме.

Кад стигох кући, јавише ми радосну вест да ми је спасен син. Јер, знате, пао је у бунар, што није морало бити. Он је ухватио једног друга и хтео да га гурне у бунар, али се сам оклизнуо и пао уместо друга. Хвала Богу кад је спасен! Други пут ће, кад неког буде хтео да баци у бунар, извесно пазити да се не оклизне.

Бранислав Нушић, Приповетке