ДРУЖИЛА СЕ ДРУЖИНА У ДРУЖЕТИЋИМА, Јул 2023.

Читав је месец трајало свакодневно узбуђење откако је најављен јулски камп у Дружетићима. Искрено, не знам чије је било веће, моје четворогодишње кћери Ладе или моје. Обома нам је прво камповање у животу!

Како ћемо, шта ћемо…? Шта нам треба? Да не заборавмо нешто…. Тражи, питај, читај, истражуј… Аха, треба шатор! То је, ваљда, основно. И врећа за спавање. И душек, можда… Пиши списак, допуњавај, крижај, бриши непотребно. Гледај, купи. Купљено! То је то ваљда.

Затим пробно постављање шатора у дворишту бакине куће, јер ништа нас не сме изненадити! Пробно спавање од сат времена једне фине јунске вечери. Можемо ми то – заједнички нам је закључак. А најдражи наши нас гледају, кураже, иако су неки, можда, мало и забринути.

Затим, припремни састанци, кажу – присуство обавезно. Све фини људи, тате, неки са завидним искуством, неки сасвим без, као и ја. Би ми лакше. Кажу – свако има своју улогу. Или си кувар, логистичар или учитељ. Шта ћеш? Хм, скувам понекад нешто, што јест јест, али за толико људи, нисам никад. Довући дрва, знао бих, али појма немам шта још од логистике треба. Учитељ? Можда то. Гледам приче са ранијих кампова и идеје, све ми се чини да су све испуцане, а нема, кажу, понављања. И док се још мислим шта ћу и како ћу, кажу – бићеш учитељ! Душан ће ти помоћи. И јесте, хвала му! Смишљах данима неку идеју, некако смислих, поделих с њим, каже: „Није лоше – прихваћено. Смисли концепт и шта ти све треба“. Смислих, питах, консултовах се, сви кажу добро је то. И опет ми би лакше.

И Лада је узбуђена, радује се. Чини ми се, зна више о камповању од мене. Јунаци њених књига и цртаних филмова већ били на камповању. Каже, треба то и то, тамо је тако и тако….све што каже, има смисла. Научих и од ње доста тога.

Спремни смо ваљда.

Петак, дивно јутро освану, спаковани смо већ два дана, у гепеку је све. Путем према југу, таковски крај. Радујем се и томе, све сам, чини ми се, крајеве земље упознао, а у чувено Таково и околину ме пут није још увек нанео. Кратак предах у Прањанима и наставак ка Дружетићима.

Пут све ужи, асфалта нестаде под точковима. Тако, макадамским путем, с камена на камен, лагано. Подсети ме у тренутку на неке још јужније крајеве, само овде камен није тако бео. И тамо није тако брежуљкасто и зелено около. Леп крај. Уд’ри лево, уд’ри десно, горе, доле – упутства за долазак која су била до пре који сат сасвим јасна, постадоше тешко разумљива. У једном се тренутку забринух – „Ладо, ме’ с’ чини, залуташмо“. Кад ми рече „Нема везе тата, не брини, исправићемо пут“, охрабри ме дете у тренутку. И, заиста, исправишмо га некако, још кад се сретошмо са другим члановима екипе, места за бригу није било. Заједно полако, опет с камена на камен, иде караван кампера другара да се друже у Дружетићима! Изненада, после једне окуке, указа се једно мало поље, окружено брежуљцима, крај њега поток, уз поток шума. Кажу – стигли смо. Да се јавимо својима – не ради телефон. „Нема ти овде сигнала“ насмеја се Миливоје. Мислим се у себи, значи нит’ се коме јавит, нит’ можеш сад назад. Где год пођеш, без сат и по нигде ниси приспео. Доброоо…. Помолих се у себи.

Упознашмо се са Душаном и његовом екипом, Миливојем и његовима, чекамо остале. Док чекамо, одредише се локације за шаторе. Гледам оно упутство, пише на крају, ако ти нешто није јасно, зови подршку телефоном. Насмејах се, јашта! Некако поставишмо Лада и ја свој мали шатор, стоји, не пада, изгледа као на слици са упутства. Замолишмо Миливоја да прими радове, каже добри сте, као да није први пут. И није, други је. Би нам драго што нам похвали радове. У међувремену пристижу и друге екипе. Све сјајни људи, помислих. Деца се одмах зближише, игра је кренула. У час посла, ниче право мало шаторско насеље, кухиња са огњиштем и мала долина зачас поста једно густо насељено место, пуно игре, смеха, разговора, трке и забаве.

Неко у поток, неко уз поток, неки фудбала на ледини, лети фризби, лете лопте… не можеш погледом обухватити куда су се деца све расула. Оно моје пратим по шеширу, тако је познам. Добро је, ту је. Баца се камење у воду, хватају рибице, анализирају пуноглавци, „Чувај се змија“ чује се „непокошено је около“. „Не иди тамо, тамо су дивље пчеле, чувај се“. И чувају се клинци, и сви уживају.

„Треба дрва“ викнуше из кухиње. Сви по дрва кренуше, као по команди. Неко грану, најмлађи гранчице, неко и читава мања дебла. Наложи се ватра, спрема се вечера. Прави камп!

А брзо пролази време у природи. Вече је дошло за час. Још је било предивно, мирно и ведро кад је свирано повечерје. Сви се повукоше у своје шаторе. Гледам онај наш, признајем сумњичаво, најмањи је, изгледа ушушкано међу вилама од шатора. Поносно стоји! Није прошло времена ни до пола приче пред спавање, крену ветар. Ма шта ветар, крену олуја! Из шатора делује к’о торнадо. Дува, носи, звижди, зуји, носи около све, чујемо…. згледашмо се нас двоје неколика пута, само нека не грми, сложишмо се. Читам неку бајку, а све леђима држим зид шатора да нас не одува. Чини ми се, да попустим, одошмо и ми и шатор и све горе негде на врх оног брега… А ни Лади није свеједно, згледамо се, али једно друго куражимо. Напољу је фрка, чујемо, ипак замолила ме је да останемо заједно унутра. Потраја то више од пола сата, мени се чинило целу вечност. Ипак, стаде ветар, крену киша. Заспа моја девојчица, мени сан дуго не иде на очи.

Свану лепо сунчано јутро, сви су добро и сви причају о олуји. Ни они много искуснији нису овакву доживели на каповању. Бејасмо поносни што смо добро прегурали, без панике и страха, и захвални што су сви добро и здраво и што није било штете.

А за доручак – качамак! Крчка лагано на ватри у огромном котлићу. Не једем га често и нисам љубитељ, али овај јутрос је био савршен. Сјајне куваре имамо, професионалци. У пасуљ за ручак, не сумњам.

И опет ред игре, ред учења – како пчеле праве мед, како живе, како кошнице праве, затим приче о томе шта се може научити од старијих, бака и дека и како се човек тога сети кад је најпотребније, затим мало о нашој планети, Европи и Србији. Научили лекцију о ватри и увек потребном опрезу и то из Викторовог искуства. Он је истински јунак овог дружења.

А заправо, сви учимо о себи, својој деци, важности заједнице, родитељству… И то је један од мојих највећих утисака – како у новом окружењу, препуштени себи, а ипак са несебичном подршком заједнице, уз игру и приче, заједничка дружења, моја кћи и ја учимо о нама, учимо једно од другог и обоје од свих других око нас и откривамо и обогаћујемо наш међусобни и однос нас према околини. Не само према драгим људима око нас, него и према природи и свеукупном окружењу. И како нам ни олује не могу ништа кад смо скупа и сложни. Што Душан рече „Олуја ко олуја, нешто на шта не можемо да утичемо, време је такво какво треба да буде“.

И нека нам не замере наши другари из Дружетића што смо раније отишли, чувши вест да ће и следеће вечери олуја. „Лепо је овде тата, али пожелела сам Ленку и маму“. Прихватам оба аргумента. Наша је процена била да је једна јака олуја за први камп сасвим довољна. А и једва чекамо да испричамо утиске нашима.

Кажу да је олуја ипак заобишла камп ту ноћ (и нека је) и да је дружење уз гитару и логорску ватру било сјајно. Не сумњам.

Могао бих још писати – и о томе како смо проводили дан, шта смо радили, куда смо шетали и шта видели, кога смо обилазили и шта смо научили. Али не бих. Јер ви с којима смо се дружили у Дружетићима то врло добро знате, а ви који ово читате, а нисте били – позивам вас и охрабрујем да откријте чари првог (и, сигуран сам, сваког наредног) камповања са својом децом и драгим људима. Има једна порука на сајту удружења, каже „Искорачите у живот!“. И јесте искорак. У најбољем могућем правцу.

Јер, на крају, заправо, свело се на врло једноставан закључак – „Ладо, хоћемо ли опет на камповање?“ „Хоћемо, тата, било је баш лепо“.

До наредног кампа, поздрав од наше екипе у пуном саставу!

Ленка, Лада, Ана и Милан