Глишићи на Грзи

Велики поздрав свима!!! Мени је допала та част да се у име својих клинаца, у име екипе “Први пут с оцем”, као и у своје име, осврнем и прокоментаришем прошлонедељну акцију у Планинарском дому на Грзи (22-24 Дец 2023).

Квалификације за ово писаније су ми потврђене 😊, па тако као неко ко је први пут учествовао у акцији могу да се објективно (и критички) осврнем на догађај који је иза нас.

Оно што је претходило нашем одласку на камп на Грзу, биле су вишемесечне припреме приступа екипи “Први пут с оцем”, “вребање и чекање” прве следеће акције и прилике када ћемо бити слободни. На жалост, тек смо се сада прикључили екипи и у потпуности уживали. Иако смо замишљали шаторе, поток/речицу, планинарски дом је прави погодак и за сваку препоруку. Једноставно, крај децембра и непостојање могућности за другачије организовање кампа.

Сама замисао квалитетног одрастања наше деце и њих самих као центар и разлог овакве организације нас је привукла. Додатно, нека интерна правила: без пушења, аклохола и телефона, била су више него изазовна, али и мотив да за на почетку заинтересујемо за организацију. Свакодневни бржи начин живота, хибридне активности и занемаривање извора из којег смо потекли, нас је “натерала” да покушамо да успоримо, осетимо то што је основ свега и да се квалитетно представимо онаквим какви смо.

Организација је феноменална, припреме у виду онлине састанака пре организовања кампа, подела улога ко шта и када ради, са јасним смерницама нам је много помогло. Посебно што су све информације прослеђиване правовремено, потпуно јасно и што није било простора за било какву недоумицу. Чак и да је било шта постојало, ту су људи из организације који би одмах решили све недоумице.

Благи осврт на улоге родитеља у функционисању кампа. Тачно се знало ко шта ради, ко припрема камп, ко помаже код доласка чланова, ко је задужен за кување, ко чисти и пази да све буде чисто, ко проверава руте за шетњу и надлгледа кретање групе,… Све је функционисало као савршени механизам, у којем су скоро сви били “неприметни”. “Неприметни” је свакако несавршени термин којим се описује сваки појединац као део организације која савршено функционише. Свако има своје место, ради своје додељени део посла и једноставно имате утисак да нико ништа не ради а да је све увек сређено и спремљено.

А сада мало о њима – деци!!!

Ми смо дошли са четворочланом посадом, тата и три клинца. Између њих самих постоји разлика у годинама, али су у кампу била деца међу Којима је била још већа разлика. Опет, те разлике се нису примећивале, свако је имао свој део и допринос. Сва деца су се међусобно лепо играла, нешто су дискутовали а нама “са стране” који смо их намерно пустили да се сами организују приредили су веома леп викенд. Могу рећи да са веома поносан на сву децу која су се играла, помагала, која су својим бистрим окицама питала родитеље за нека појашњења, која су слушала приче учитеља, која су помагала логистичарима, дружили се (и “крали”) са куварима. Током викенда, често сам гледао из трећег лица на своју и децу осталих чланова. Учинило ми се да су та мала деца у ствари већ велики људи. Да тачно знају, умеју, могу, да се поштују и много лако међусобно договоре без наше помоћи.

Ми родитељи, иако смо имали своје улоге у организацији, сви до једног смо се подредили деци и пасивно учествовали у њиховом викенду. Опет несавршен термин, “пасивност” и поред све организације односи се на наше учествовање и дечијој игри и комуникацији.

Сама организација кампа је јако лепо замишљена. Три дана две ноћи, ушушкани планинарски дом на чистом ваздуху, поред потока – идилична атмосфера.

Упознавање по доласку у камп, распоред по собама, распакивање, упознавање деце и осврт на улоге које су нам додељене у организацији.

По доласку, кувари су већ припремили и поставили вечеру, све је већ било на столу. Деца су одмах самостално почела да учествују у активностима и дружењу. Родитељи су се обрадовали једни другима и оставили децу да сама организују свој викенд. Било је ту и малишана којима је асистенција родитеља била неопходна што је био у складу са њиховим годинама.

Након прве преспаване ноћи, буђење уз већ постављени доручак – захваљујемо се још једном екипи кувара. Тањири су након доручка већ били опрани, смеће склоњено, сви столови чисти и први састанак пред полазак на шетњу.

Кишица или суснежица су нас пратиле. Из града, са 15ак степени на планину у каљугу тог јутра. Да ли се неко побунио или негодовано – наравно да није. Клинци су били спремни, искусни су имали своју планинарску опрему, док смо ми неискусни кренули у тренеркама и патикама 😊 Било како било, шетња је била изазовна, неко је ишао брже, неко спорије, неко је у топ форми, неко се после 3 месеца одвојио од столице, али су чланови водичи савршено организовали шетњу. Предводник је давао ритам, последњи је пратио да се неко из дугачке колоне не изгуби. У лаганом тону смо сви били испраћени увек су имали увид у кретање групе. Враћали су се, помагали ономе ко није могао даље, пружали подршку, правили паузе. На крају шетње од 2-3 сата, пресвукли смо своје прљаве ствари. “Тата, тата, ја сам пао само 4 пута” – рекао ми је најмлађи син. Само замишљам како би ми дигао пожарну да је макар само једном пао у Београду. Овде је 4x прихватио као нормалан след ствари без икакве тензије и представе. Мислим да је и само при тој шетњи додатно одрастао, или је само скинуо своју “маску” клинца из Бг блокова.

Пресвукли смо се и гле “чуда”, ручак је већ био спреман – како бре кувари, одамрате ли ви??? Деца ко деца, сама устала, сама сипала, сама села са осталом децом и помазала тањире. Па још једну туру. Хммм, где ли грешим када једва један сендвич поједу за доручак?

Благи Дневни одмор и радионица. Осликавање облутка. Учитељи су објаснили задатак, деца усвојила и направила уметност. Нас облутак је исте вечери по повратку заузео место на централном зиду стана. Пред вечеру, учитељ Тома је деци читао приче. Деца су га “опколила” у слушала. Касније им је причао о галаксијама, планетама, Плутону који је или није планета, а и сам сам себе ухватио како помно слушам јер је мени овако матором све то било јако заниљиво. Мало ми је засметала административна неправда око Плутона и статуса планете – не дам Плутона, ипак је он/а део мог одрастања!!!

Спавањац – заспали су истог тренутка.

Сутрадан, исти рапосред, само су деца много брже устала и кренула да се играју. Кренули смо у нову шетњу, на другу страну планине. За разлику од претходног дана, сунце нас је обасјало, пролећни сценарио. Овај пут је шетња била много дужа, деца су се и уморила. Екипа искусних водича је овде одиграла своју улогу перфектно. Дали су деци ту одговорност да буду наши водичи, па су деца заборавила на умор и сигурно нас спровела кроз шумске путеве. Вратили смо се после пар сати, а деца као да се нису уморила. Овај пут ми је тренерка остала сува 😊

Дружење деце, ручак, затварање кампа. Наравно, чишћење и довођење свега у стање које је ббоље него када смо ушли у дом. Све у име наше захвалности према нашим домаћинима. И никоме ништа није било тешко, “рад ослобађа” (коначно је ова крилатица добила прави смисао) 😊