Грза март 2025. године Два дана која су нам отворила нова врата

Кад је Вукан имао две године први пут сам чуо за удружење Први пут с оцем, где ми се одмах свидео основни концепт али је ипак требало да прође четири године како бисмо се први пут пријавили. Иако је и овај пут било много разлога да ипак останемо код куће где су остале редовне активности, тренинг или дружење код другара, нисам имао сумњу да ће нам овај викенд донети много тога доброг. Свакодневни живот детета у урбаној градској средини не може да донесе слободу која је потребна детету да дође до самосталности коју смо можда ми имали кад смо били деца. Заокупљеност свим циљевима, превеликим очекивањима и захтевима који смо пре свега поставили сами пред себе а и пред нашу децу доводе нас до тога да постанемо заробљеници у сопственом времену које нам измиче невероватном брзином. Циљано сам изабрао блажу варијанту за први пут (планинарски дом који ипак доноси неку врсту комфора у односу на камповање у природи) убеђен сам био да ће нам овај наш први пут донети много тога.

Кратак опис кампа из нашег угла

При самом отварању кампа сам чуо реченицу која отрилике гласи да поред свих послова које радимо често заборављамо најлеши и најважнији посао који можемо да имамо а то је подизање деце. То је нешто што ће ми остати урезано. Убрзо сам схватио да ни домет немамо па су сви услови били испуњени за викенд без телефона, без телевизора и без ужурбаности живота.

Планинарски дом се налази на савршеном месту, одмах уз Грзу где су све планиране акције могле да се одвијају са великим задовољством. Деца срећна иако се већински не познају, већ су се пронашли по узрасту иако смо тек стигли. Врло брзо након смештања и упознавања су кренуле активности где смо кренули у шетњу на прелепи видиковац изнад језера. Окружење, временски услови који су нас послужили довели су до тога да максимално уживамо у прелепој природи како ми родитељи тако и деца. Деци је посебно занимљива активност остављање меса и костију у природи, где смо хтели камером да уснимимо долазак животиња. А самим тим је постављена мотивација да сутра опет дођемо до видиквоца.

Родитељи су имали након тога психолошку радионицу која је стручно вођена и веома значајна јер кроз прелиставање својих начина размишљања о теми која је постављена и упоређивањем са исуствима других људи који су учествовали, може много тога да се научи. За то време деца су имала акцију чишћења језера и околине што је имало едукативни карактер јер боравак у природи захтева и поштовање те исте природе.

Често смо сведоци да деца много бирају шта ће да једу, шта воле а шта не воле. Након боравка у природи, на свежем ваздуху стекао сам утисак да једу све шта им се послужи. Спремање заједничких оброка које је било унапред догворено и организовано је такође мали успешан тест на тему како би људи требало да сарађују и где родитељи могли и морају да науче нове ствари.

Следећа активност која је била наношење темпере на пањиће и пресликавање утиска деце о кампу, наравно уз помоћ родитеља. У нашем случају Вукан је све сам одрадио а разлог за то је што је прво што је направио су била два круга наранџасти и плави који су представљали мене и њега. Ту је већ испуњен циљ нашег доласка, јер је прво на шта је помислио то смо били ја и он поред реке. Направио је цртеж који је касније морао детаљно да објашњава јер ником осим мени и њему није било јасно шта се на њему налази. Спремање вечере је за децу посластица јер се пали логорска ватра и пеку се кобасице на жару. Моје дете није имало много сусрета са ватром, па је њему то било веома занимљиво, није се одвајао од ватре а заволео је кобасице које до сада није јео. Уследио је музички део где је кроз певање и свирање гитаре на најлепши начин завршен први дан кампа.

Иако би неко са стране помислио да је тешко испунити активности за децу, поготово други дан када се ближи одлазак кући, ја нисам чуо да је иједно дете поменуло одлазак за све ово време боравка. Други дан је стартовао доручком који смо заједнички спремили јер сам ја био у екипи кувара, док су се деца играла. Поновна шетња до видиковца који пружа прелеп поглед на околину је Вукану била најлепши део кампа јер се пењемо ка неком циљу. Деца су имала и квиз у коме су се такмичили у знању, игрицама, физичким активносима у којима су учествовали и родитељи.

Посебан утисак целог кампа је то да деца уопште не помињу телефоне, телевизоре и све оно што нам се чини да без тога не могу у граду. На Грзи, научили смо како праве вредности нису ствари које можемо да додамо у наш живот, већ ствари које се већ налазе у њему – као што су љубав, слобода, једноставност и заједништво. Током тих два дана, када смо обилазили околне стазе и играли се на обали реке, осећао сам да природа постаје наш наставник. Учили смо се поштовању према свим стварима око себе – каменчићима у води, стаблима, птицама које су летеле изнад нас. Посебна похвала би се односила на организацију кампа, на поштовање правила у смислу слаткиша, цигарета итд. Сви учесници кампа су веома уљудни за нове чланове, учинили су да се осећамо као да смо дуго већ чланови.

Пошто смо Вукан има и сестру Сташу која има три године, сигурно ћемо и њу укључити у овакве будуће акције јер овај наш први пут с оцем сигурно неће бити последњи.

Марко Бркић