Ходање по Земљи – Филип Милинковић

Он је тата и вози комби. 40 година, рођен у Београду , живи у предграђу. Основна школа, гимназија па Шумарски факултет. Пејзажни архитекта је по струци и амбициозан је. Деца и породица су његове највеће амбиције, а од скоро и планета Земља. Супруга Марија и он имају три девојчице, Исидору (7год), Магду (5год) и Жанку (3год). Спремају их за велике животне ствари на мале свакодневне начине. Сјајне су и хоће све, баш као мама и тата. Воли дивље камповање, а испоставило се, како сви остали у његовој малој породици уживају без крова над главом.

– Када сам окружен природом, крене лагано опуштање грча у телу. Осетим се уземљен. Марија такође, оберучке прихвата блиски контакт са природом, грлимо дрвеће заједно, породично. Ведро небо ноћу поседује снажан “хало” ефекат. Врло брзо смо се навукли на звезде, далеко од сјаја цивилизације. Свиђа нам се када спавамо слани од морске воде под четинарима, по месец дана без туширања слатком водом, само је ветар изнад нас. Нема струје ни интернета у нашем кампу. Ми се буквално преселимо на плажу, док комфор остаје код куће. А клинке на дивље камповање гледају као на сасвим природну ствар. Волим да шетам, волим природу, путовања, књиге, да пошумљавам и да се перманентно образујем. Кад стигнем, учим шпански, а почео сам и да вежбам како се праве фризуре за девојчице. Тренутно се усавршавам у програму за обраду видео материјала и снимам наш породични активизам у склопу иницијативе Walking by the Earth (Ходање по Земљи), док видео спотове кратког формата радим и хонорарно за клијенте, и развијам се у тој области. Снимам и режирам самостално, смишљам сценарио и бирам музику. Учим на сопственим грешкама, баш како и треба. Све у ходу.

–Због чега си као отац изабрао да својој деци говориш о екологији
То им је припрема за живот. Важно је да знају шта се дешава око њих и како природа функционише неометана, а како кад се умеша господин Човек. Та прича о екологији са клинкама је ништа друго до разговор о животној средини, о комуникацији и интеракцији међу живим организмима и са неживом околином, било то двориште код куће, плажа на мору или планинска шума. Радознале су и запиткују. Уживам да обликујем својим речима те мале лекције из природе. Док смо камповали на мору наишли смо на Carreta Carreta корњачу која је угинула јер се уплела у рибарску мрежу. Са децом смо отворено разговарали о томе и објаснили узрок и последицу. Наравно да су схватиле и окривиле људе и њихово неодговорно понашање. Повезујем такве приче са примерима из живота, практично показујем. То сам повукао из детињства док сам отворених уста на ТВ-у гледао гротескни нос и чупаву браду биолога Дејвида Беламија. Нјегов ход по шибљацима планете ме обележио заувек. Шакама је непрестано био у интеракцији са биљкама. Подстичем цуре да све додирну, смолу на црном бору, да се убоду на ружу, гусеница их је једном ћапила за прстиће, коприва ожарила по стопалима, мрави им прелазе преко коже, боцкају нас пчеле и све је уреду, ништа није страшно. Екологија. То је то. Живот. Хвала ти Дејвиде.
Циљ оваквог непосредног учења је да наше девојчице не буду сметња природи, већ напротив, да буду део ње. То је важно! Да затурена гумица за косу или бачена пластична кеса не убију неку птичицу, фоку или корњачу. Иза нас да остану само кораци који избледе. Будите децо добри људи и пазите где стајете и како се понашате. Битно је рећи, данашња деца јесу залог наше будућности. Она ће порасти и наставити да се баве Планетом и да је лече, баш на месту где ми станемо, али вероватно и пре. У једној од скорашњих шетњи цуре су спазиле даждевњака у бетонској рупи из које није могао изаћи и позвале ме у помоћ. Спустио сам се унутра и избавио малишу. Схватио сам да сам успео као родитељ јер су моје девојчице, иако се плаше гуштера, показале да цене свако живо биће.
Оне за нама у стопу прате популарни талас рециклаже, гледају и уче, разврставају органски отпад у компост иза куће, а неоргански у канту за рециклабилне материјале. Носе цегере у продавницу, ма све хоће, и разумеју сасвим лепо за своје године шта се дешава. Нервира их ђубре по шуми. Као да их вређа и помисао на то. Помало, чак и едукују вршњаке да не загађују. Све иде својим током, не притискамо превише. Пуштамо их да што дуже буду деца, јер тако ће бити срећнији људи. Ја природу недвосмислено сматрам својим домом, можда чак религијом и на њу гледам као на нешто свето. Природа је за мене Бог.

– Последња акција коју је Walking by the Earth спровео, садња дрвећа, шта је донела вама као породици
Ветар у леђа. Потврду да смо на правом путу. Да, на првом месту Ходање по Земљи (читај породица) добило је потврду сопственог интегритета. Уз несебичан труд и залагање, привукли смо истомишљенике са свих страна Србије. Имамо online пратиоце и преко граница. До последњег тренутка тог суботњег дана децембарске садње нисмо били сигурни да ће се појавити толико људи, а дошао је пун аутобус. Шумска нација расте, а расте и наш осмех. Схватамо да смо ближе остварењу циља, да радимо оно што волимо, и да нам прија што мењамо свој начин живота. Бавимо се заштитом животне средине чини ми се одувек, онако као појединци. У последњих пар година то радимо на интернету, зарад ширења свести и преношења знања, а у исто време и ми учимо много од оних који раде корисне и важне ствари. У почетку се јављао мањи број људи са порукама подршке. Сада их има више, нуде нам помоћ, саднице, своје време и желе још акција. Преобликовала се наша нервоза са почетка Ходања по Земљи у повезујућу енергију која привлачи људе. Свиђа им се што мало причамо, а пуно радимо. Врло смо задовољни еволуцијом коју проживљавамо.
Моја Мара организује скоро све, врло је способна и упорна. Ја сам ту креативац, теренац и имам добре идеје, а Мара нађе начин да то спроведе у дело. Дајте јој телефон, свеску и оловку и све може да заврши. Ја носим ашов и акциону камеру на глави.
Породично..Хм.. Деца воле шта мама и тата раде, јер то радимо заједно са њима, и мислим да је то пун погодак. Оне су са нама свуда, и на терену често. Гледају нас оснажене постигнутим циљевима и знају колико нам је стало. Видим да су срећне и тако се и изјашњавају. Младунчад ће кад стаса за игру живота, знати да слуша своје инстинкте и доносиће праве одлуке. Отиснуће се у сопствене пројекте, правце и дестинације, а ми ћемо гледати, уживати и помагати. Наша породица учи кроз активности које волимо и организујемо, и увек нађе начин да победи и превазиђе препреке. ПРОЈЕКАТ ДУБОКО за нас је потврда да смо озбиљни играчи и одговорни људи, а следећи ‘’сервис’’ је наш. Спремамо се за још један директан поен.

– У којим активностима заједно са својом децом највише уживаш
Има ту свега и свачега. Данас смо се играли са пластичним чеповима, и свакако да је игра и разговор са њима терен на коме највише уживам. Имам смисла да их поведем у игри, и после неког времена се повучем и гледам шта сам урадио. Онда се истопим кад их чујем како се смеју и одлазе даље са новим идејама. Па ме се сете после 3 минуте и опет сам задужен за бацање у ваздух, шугицу, леденог чику и жмурке. Права су екипа и лепо се играју, поготово када су играчке сведене на минимум, или их уопште нема. Невероватно, али истинито. Оно у чему највише уживам са њима најбоље ће објаснити ова топ листа:
1. „Шушкање“ (мажење) у кревету викендом ујутру,
2. Читање прича пред спавање- обожавају књиге,
3. Кад им певам успаванку „Киша пада“-снимићемо песмицу да чујете нашу верзију текста. Не знам да певам лепо, али певам им често пред спавање и баш уживам у томе,
4. Разговори са њима су увек нешто што поштујем као начин да их схватим и подржим, а најважније саслушам,
5. Волим да их чешљам и да им хвалим фризуре,
6. „Гомила бува“, стара српска игра уз цику и вриску док не попадамо од умора,
7. Шетње по природи..

Наша породица учи кроз активности које волимо и организујемо, и увек нађе начин да победи и превазиђе препреке.

Издвојићу непредвидива камперска путовања прожета мини авантурама, и те магичне тренутке уз логорску ватру и моје измишљене приче о мишу Цилету и екипи са реке Саве, а све то на плажи далеко од света, кад залази сунце и постоји само машта. Такве ситуације из кампа су ван категорије, то се не може ставити на топ листу, јер не иде ни уз један редни број. Не иде.
Најстарија воли да слуша приче и бајке непрестано, док млађе немају стрпљења, и после пар минута се окрећу и одлазе, без да сачекају и чују како се бајка завршава, па макар то био и мајстор приповедања Х. К. Андерсен. Оно што сам приметио, у току тих мојих измишљених причица за лаку ноћ, јесте несвакидашња и неподељена пажња моје деце. Све три разгорачених очију слушају и не трепћу. Аха! У неверици, наставио сам у ходу да смишљам нове ликове и ситуације. Миш Циле је „добио“ вереницу Оливеру уз помоћ прстена који је сакрио у лубеници. Ту се појављује пас Шалабајзер Лајави, смртни непријатељ лисца Адама Безрепог. Па онда, пилот петао Петар звани Перо из Петроварадина и љубав његовог живота кокошка козметичарка Кристина, звана Крис из Каћа. Измешаним световима деце, људи и животиња, кроз басну поред реке, повезао сам значај природног станишта око врбе Весне, птица у њеној крошњи и ситних животиња испод ње. Затим следи заокрет, спрема се напад слепих мишева из западних планина удружених са градским пацовима са циљем да преотму краљевство питомих пољских мишева које предводи краљ Мишоња Велики, иначе Оливерин тата. Бам! Сви писци света падају пред мојом малом списатељском авантуром. Зарекао сам се да ћу своје приче ставити на папир. Ето у чему ја највише уживам са својом децом.

– Где видиш себе у односу на своју породицу за 10 година
Радим на себи по питању ауторитета који градим искреношћу и примером. За десет година у мојој породици биће три тинејџерке. Од себе очекујем да мудро и паметно усмеравам себе и њих. Само желим да заједно и сада и тада идемо насмејани кроз живот, јер имамо све предуслове да будемо срећни. Бићу задовољан ако будем неко са ким ће свака од мојих цура пожелети да се посаветује, сретне, загрли и дружи. Сваким даном сам све ближи идеји која у мени расте и развија се. За 10 година видим себе још ближе природи, неки миран крај у којем постоји место окупљања, разговора и добре енергије. Исто овако леп живот, са погледом на где већ судбина одлучи.

– Који модел родитељства се трудиш да одржаваш
Често понављам девојчицама: „Снађи се“. Оне траже помоћ, усмеравам их да се сналазе, и наилазим на осећај великог задовољства и зачуђености, способније су него што сам мислио. Пружам им прилику да осете последице свог понашања, добро је и кад се учи на сопственим грешкама. Подстичем их да слободно доносе одлуке, да греше и погађају, јер тим путем ће пре изградити самопоуздање, чак и овако мале. Одлучивање и прихватање одговорности важан је чинилац живота. Раније ће постати независне а притом неће прерано одрасти већ упловити у ситуације које желе, онако како желе и кад буду спремне за то. Ту водимо борбу са нашим породицама порекла, Маријиним и мојим родитељима, и њиховом потребом да их презаштићују. Живимо у окружењу које деци дозвољава размаженост и неваспитаност. Код нас у кући су цртаћи, слаткиши и лењост умерени. Онда им ништа није досадно. Дајте деци обавезе у складу са узрастом, то ствара радне навике и ништа им неће бити тешко и испод части. Не толеришемо лагање. Ценимо човечност код људи а осуђујемо расне и шовинистичке предрасуде и ставове. Нема плодног тла за развој малициозних младих девојака под нашим кровом. За сада смо задовољни постигнутим. Идемо даље.

Само желим да заједно и сада и тада идемо насмејани кроз живот, јер имамо све предуслове да будемо срећни. Бићу задовољан ако будем неко са ким ће свака од мојих цура пожелети да се посаветује, сретне, загрли и дружи.

– Колико се ти као отац разликујеш од свог оца
Ја мислим Много. Није ме водио на утакмице и пецање, нисам добио „упутство“ за мување девојака, а желео сам. Нисмо комуницирали у складу са мојим потребама и очекивањима. Отац је неко ко се бави својом децом ПРАВОВРЕМЕНО, а не повремено. Мој ћале је добар човек, није пијандура и насилник, али мислим да је понашање, у стилу „мисли да зна, а не зна“, лоше за наш однос. Нешто попут оне Киплингове песме ‘’ Ако’’. Не знам да ли много грешим, не сећам се да смо имали отворен однос целог живота, и то ми фали. Налазим начине да васпитавам своју децу, а да то не буде, по сваку цену супротно од онога како је мој отац васпитавао мене. Трагам свакодневно за бољим моделима очинства и родитељства. Често ми је говорио: „Учи сине и биће све у реду“, што је типично комунистичко или социјалистичко индоктринирано размишљање о томе како постоји пут којим иду паметна и васпитана деца. Мог оца је тако нешто и сачекало. Мене не. Ту нас на крају баладе чека посао после факса, породица, деца и happy-јебени-end. Нисам никад могао да будем „Као Бане“ из Балашевићеве песме, иако сам био добро дете. Онда је ту друга чувена изјава мога тате: „Ако те неко дира, ти га игнориши и биће све у реду“. Још један промашај. Требало ми је времена и храбрости да у некој 17-ој години из живота избацим другу изреку као нетачну и да се заузмем за себе и поново изградим јасан и чврст став. А опет са друге стране трудио се, није да није. Бринуо је о мени и мом здравом животу. Повремено. Није он крив у целини, тешко детињство у послератно време и силан труд да постигне оно што је желео, школа, посао, породица и деца. Као мали читао је књиге уз свећу док не изгори, а затим уз месечину. Он је најупорнија особа коју познајем.
Мој тата мене воли, волим и ја њега, али немамо присан однос јер њему то није перманентно важно. Не гледа он то тако. Изгубио ме је негде успут. Написао ми је пре пар година поруку, у којој ми се извињава што није умео боље, и да је дао све од себе. Плакао сам тад. Врло брзо је прешао преко тога и преко мојих покушаја да као црна овца у породици пореметим усвојену лошу породичну комуникацију и поставим ствари на здраве ноге. Нисам га дозвао. Није ме чуо. И тад сам плакао. Нашао сам неку средину на којој се разумемо и волимо, и не плачем више. У миру сам, емотивно стабилнији него пре пар година.

– Шта си усвојио од свога оца а да се тиме поносиш
Од оца сам „покупио“ начин комуникације са децом, мојом и туђом. Клекнеш, спустиш се на њихову висину и ниво, схватиш их као једнаке и ту онда отвараш врата њиховог света. А ту се живи за тренутак, све је лако и могуће, и из таквих интеракција излазим пун утисака и идеја за нове елементе басне коју преживљавам детињим очима. Шарено и мирисно. Затим можда љубав према књигама и читању. Ту ме јесте подржавао одувек, па добро ко не би. И на крају наша заједничка црта је посвећеност породици, додуше на дијаметрално различите начине. Он то чини због себе и нас, а ја због нас и мене. Као одраз у огледалу. Отац и тата.

– Шта никада као отац не радиш, а шта је оно што увек или готово увек радиш
Никад не прескачем родитељске обавезе. Једино нисам дојио децу. Све остало као родитељ радим. Све. Пелене, купање, мазање кремица, учење да се хода, чување деце, све баш. И кувам и перем и веш простирем. А то радим јер то и желим и волим, и треба помоћи мамама. Желим да ми ћерке сутра изаберу способног и вредног партнера. Неког ко се не устручава да засуче рукаве, и да запрља руке. Не треба им балкански принц, размаженко и мамин син. Ако не жели да поспреми за собом, и нема намеру да се правовремено бави мојим унучићима, од момента зачећа па на даље онда ћу да укажем на то. Увек се бавим том темом и „причам“ мојој деци, кроз сопствене поступке и примером.
Не пропуштам прилику да саслушам и посаветујем. Много времена проводим са децом, уместо да их поверавам родбини на чување. Тешко јесте, али иде време раздвајања и не жури ми се да ми деца порасту. Нека их још мало да су мале.

– Шта сматраш, данас, најважнијом ставком коју један отац у Србији треба да испуни
Да за своје дете буде ту и да слуша шта мала особа има да каже. Доследност. Провођење квалитетног времена са децом, колико год. Макар на сат времена, посветите то време и усмерите пажњу на ваше дете. Загрлите своје дете сваки дан, у том загрљају се крије много тога здравог, и за мозак и за тело. Додир значи љубав и то деца воле и памте.
Отац је један од стубова породице, логично. Ако је посвећен мами и деци, благ и одлучан тата буквално растерећује своје укућане, и ствара сигурну луку. Чим ми се дете усидри у крилу, наћулим уши. Убрзо све сазнам од цурица, брзо и концизно изнесу оне мени свој проблемчић. То волим код деце. Као прочишћене устају и одлазе. Једина гужва се ствара кад све три желе у крило истовремено. Увек код тате има места.

– Шта би поручио другим родитељима
Купите моју књигу. Хахаха. Шалим се. Будите Ви добро, драги родитељи и биће и деца. Водите децу у природу и тамо се дружите, посадите неко дрво, скупите смеће из шуме, покажите им како да буду добри људи, могућности су небројене. Водите их на пливање и санкање. Немојте им давати телефоне пре времена, немојте их размазити, већ им дајте љубав и нежност. После ће да буде касно. Сад!

Шта симболише Walking by the Earth
Породица. Планету Земљу чувамо, лечимо и дрво по дрво, садимо шуму. Мара и ја гајимо девојчице као витка стабла. Заједно ходамо по Земљи, а њих три расту на тлу добрих идеја, еколошке самосвесности и јаког осећаја среће у природном окружењу. Слобода је циљ. Ходајмо до ње. Видимо се.

За портал Први Пут С оцем

Татјана Радић Милутиновић