Како је мој муж прешао пут од послушника, преко супарника до драгоценог сарадника

У једном тренутку више вас нема двоје. Сада вас је троје. Улога оца у неговању и подизању бебе, међутим, није тако јасно и природно омеђена као мајчина улога.

Не тако давно, у време када су наши родитељи нас подизали, друштво је очекивало и наглашавало значај мајке и њеног односа с бебом, запостављајући потпуно оца или га, у најбољу руку, изједначујући са осталим спољним чиниоцима. Данас су очеви у просеку много више укључени у различите аспекте неге и васпитавања деце. То је позитиван помак у односу на претходно стање ствари и веома је значајно како за децу тако и за партнерске односе јер доприноси осећању заједништва и смањује класичну родну поделу улога. Деца чији су очеви од самог почетка емоционално и практично укључени у родитељство имају већу шансу да буду емоционално стабилне личности, да буду сигурна и радознала и да у каснијем периоду развију добре социјалне вештине. Ипак, иако је данас контекст у којем мушкарци освајају своју очинску улогу доста измењен у односу на прошла времена, на том путу може доћи до неких недоумица и застоја.

“Деца чији су очеви од самог почетка емоционално и практично укључени у родитељство имају већу шансу да буду емоционално стабилне личности, да буду сигурна и радознала и да у каснијем периоду развију добре социјалне вештине.”

Упркос томе што истраживања показују да присуство и укљученост оца могу бити подједнако значајни за дететов здрав развој, у реалности постоји велики раскорак између онога што поручују резултати истраживања и праве подршке и едукације које би помогле да се значај улоге оца заиста изједначи с мајчином улогом или да јој се бар приближи.

На који ће начин отац учествовати у првим бебиним недељама и данима зависи и од оца и од мајке – не само од очеве мотивације и капацитета већ и од мајчиног става.

У нашој породици улога мог мужа у одгајању деце кретала се негде између улоге асистента, преко супарника, до улоге сарадника.

Након првих идиличних дана, када су на обоје још у поприличној мери деловали хормони и адреналин, мој муж се вратио на посао, својим редовним обавезама и активностима, а ја сам остала код куће с бебом. Нјој и мени било је лепо, упознавале смо се све више и уживала сам док сам посматрала како се мења из дана у дан, како се протеже у сну као лењи лавић и како ме понекад гледа мало нахеро, с неким готово шеретским изразом лица.

“Докле год је поступао према мојим прецизним инструкцијама, нисмо имали проблем. Нехотична или не дај боже намерна одступања била су за сваку осуду и лако би постајала иницијална каписла за сукобе неслућених размера.”

Мој муж је пропуштао доста тога, због чега му је сигурно било жао. Осим што је пропустио да види неке важне тренутке којима сам ја имала среће да присуствујем, као што су први осмех и прво гукање, такође није имао прилике да наше дете толико често пресвлачи, шета, успављује. Док сам ја постајала експерт за бригу о беби, његова улога склизнула је из очинске у асистентску. Тако сам поставила ствари да је његово било да развози, додаје, набавља и слуша. Нисам оставила много простора за његову импровизацију и аутентичност. Ја сам знала како и шта треба да се ради и он је морао да се понаша у складу с тим. Довољно је било то што је толико одсуствовао од куће, само би ми још фалило да се прави креативан када је у питању бебина нега! Докле год је поступао према мојим прецизним инструкцијама, нисмо имали проблем. Нехотична или не дај боже намерна одступања била су за сваку осуду и лако би постајала иницијална каписла за сукобе неслућених размера.

Мој муж је у почетку прихватао такав поредак јер ја и јесам знала о беби много више него он. Оно што смо обоје превиђали била је чињеница да на тај начин није могао никада и ништа о беби ни да научи. Моја амбиција је, изгледа, била да га претворим у идеалног војника, послушника, који ће с бебом поступати на исти начин као и ја, који ће имитирати моју интонацију, певати јој исте песме и у свему поштовати задате смернице.

“Моја амбиција је, изгледа, била да га претворим у идеалног војника, послушника, који ће с бебом поступати на исти начин као и ја, који ће имитирати моју интонацију, певати јој исте песме и у свему поштовати задате смернице.”

Како је беба расла и постајала јача, претпостављам да је и мој муж почео полако да се опушта и да буде слободнији у опхођењу с њом, па су се појавиле и прве импровизације. На њих сам често нарогушено реаговала јер су могле у некој тачки да поремете дневну рутину, коју сам једва регулисала у зноју лица свог. После неког времена, међутим, мој муж више није много обраћао пажњу на моје дурење, јер је једноставно и он желео да некад са својим дететом ради оно што он жели, а не оно што му је прописано. Тако је у мојој свести престао да егзистира као послушни асистент и постао је љути супарник. Објавила сам му прећутну борбу за место бољег родитеља. То је, наравно, била неравноправна борба јер се већ одавно знало да сам ја далеко бољи родитељ, али нисам одустајала од тога да му свакодневно указујем на ту чињеницу, подсећајући га на све пропусте и предлажући му боља решења, којих се он свакако није сетио.

Некада га је то нервирало, некада га је љутило, некада ме је игнорисао и радио по своме. Наш син је растао и ми смо живели. Био је то мање-више нормалан живот, споља гледано, али кад год је беба била с нама (а то је било углавном увек), тињао је и пламен сукоба наших супротстављених гледишта. Углавном би се сукоби завршавали на мојим прекорним погледима или превртању очима. Понекада бих фрктала себи у браду реченице типа: „Јесам ли ти лепо рекла?!“ или „Ето, кад мене нема ко да слуша!“ Некада би напетост порасла до те мере да бисмо се просто посвађали. Текст је увек био исти. Тврдила бих да је он погрешно поступио, уместо да ме је одмах послушао, а не радио по своме. Он би на то одговорио да неће да ради све како му ја кажем и да морам да га пустим да сам прави своје грешке и да из њих учи. Мени, наравно, није било јасно зашто мора да прави грешке кад могу лепо да му кажем како да их избегне. И тако укруг.

“После неког времена, међутим, мој муж више није много обраћао пажњу на моје дурење, јер је једноставно и он желео да некад са својим дететом ради оно што он жели, а не оно што му је прописано. Тако је у мојој свести престао да егзистира као послушни асистент и постао је љути супарник.”

Односи су се толико заоштрили да сам у једном тренутку схватила да нас двоје у родитељству функционишемо као љути противници уместо као сарадници. И одлучила сам да се мало повучем. Да га пустим да прави своје грешке и да из њих учи. Да га питам за мишљење и савет. Да не доносим одлуке сама. Да размотрим и његово виђење онда када нам се ставови не поклапају. Да прихватим могућност да је и он некад у праву, упркос томе што ја с дететом проводим више времена или мозда баш због тога. Да допустим да он и наш син сами граде свој однос и да не посредујем у свакој њиховој интеракцији.

Морам да признам да ми је све то и данас, након пет година и двоје деце, још понекад тешко. Али трудим се. Некада ми дође из коже да искочим и питам се како је могуће да су нам методе толико међусобно различите. Но, реалност је таква да јесу различите. И треба да буду. И за децу је свакако боље да с родитељима имају различита искуства и аутентичан однос, какав год он био. Оно што сам научила из свог искуства јесте да је некада боље да се измакнем и да дозволим да сами уреде свој однос и решавају своје проблеме.

“Оно што сам научила из свог искуства јесте да је некада боље да се измакнем и да дозволим да сами уреде свој однос и решавају своје проблеме.”

Недавно смо муж и ја били у посети пријатељима који имају двомесечну бебу. Мајка је углавном обављала све послове око бебе, док је отац по команди додавао марамице, цуцле, чарапице… Није то редак призор, напротив – врло је уобичајен. Али је занимљиво посматрати га с дистанце и обраћати пажњу на неке детаље, као што су наредбодавни тон мајке експерта и помирљиво трчкарање оца незналице. За мене је најзанимљивији био тренутаку којем је тата понудио да он успава бебу како би његова жена могла на миру да попије кафу с нама. Неповерљиво слежући раменима, као да је сигурна да је такав пројекат унапред осуђен на пропаст, предала му је бебу у руке, али је затим наставила да иде за њим и суфлира му на уво: „Мораш да га љубиш док га носиш! Лјуби га, љуби га док га носиш!“

Свакако да није лако изаћи на крај с таквом врстом притиска. Мислим да неким мушкарцима то може више да смета, а некима мање, али сам сигурна да сваком после извесног времена досади да буде под сталном присмотроми изложен непрестаној критици. Два су могућа исхода: или ће вам у неком тренутку рећи да сте му се попели наврх главе или ће се просто предати и потпуно се искључити из односа са сопственим дететом. У оба случаја, трпеће и ваш међусобни однос и ваше дете.

Много је паметније и корисније да покушате да од самог почетка градите сараднички однос, у којем ћете обоје бити равноправни учесници, подједнако важни родитељи, који се договарају око онога што је важно и уважавају међусобно различите ставове. Истина је да је мајка та која је у почетку претежно ангажована око детета. Она је та која задовољава већину бебиних потреба и проводи више времена с њом. Али то не значи да отац не може да се укључи у одгајање детета никако другачије него само слепим спровођењем мајчиних упутстава. Напротив, баш због тога што није до те мере усисан у бебину негу и бригу око ње, он има прилику да пружи и неку објективнију перспективу или понуди неко алтернативно решење, које мајка, навикнута на свакодневно понављање увек истих поступака, можда не може да види.

“Два су могућа исхода: или ће вам у неком тренутку рећи да сте му се попели наврх главе или ће се просто предати и потпуно се искључити из односа са сопственим дететом. У оба случаја, трпеће и ваш међусобни однос и ваше дете.”

Поред тога, очеви могу да буду сјајни сарадници у кризним ситуацијама. У првим данима бебиног живота, па и првим месецима, док су мајке још осетљиве, уплашене и помало слуђене, оне често умеју да се потпуно некритички усредсреде на неки детаљ и око њега исплету читаву фантазију, пуну застрашујућих исхода. Да ли је бебина кака ипак мало зеленкаста? Да ли су ове тачкице само чишћење коже или је у питању неки гадан осип, можда чак и богиње? Зар не примећујеш како тешко дише?! Јуче је жмиркао на лево око, а данас само на десно! Шта ако се у сну окрене на леђа, исповраћа и угуши? Добро је имати у тим тренуцима особу која ће моћи да сагледа ситуацију другим очима, објективније и смиреније. Иако ће вас некада можда прегрубо разуверавати или вас прогласити лудом, понекад је то најделотворнији начин смиривања, који ће вас навести на то да рационалније размислите о свему. Имајте поверења у свог партнера. Иако није мајка, ваш муж је подједнако родитељ као и ви и може сам да донесе неке закључке и одлуке.

Постоји још једна уобичајена ситуација у овом периоду – када се жена без икаквог разлога посвађа с партнером. Наиме, бебе умеју да буду напорне. Колико год биле слатке, миришљаве, умиљате и ваше, оне су понекад и праве мале напасти које вам исисајусву енергију и искидају све живце на фронцле. Штавише, неке бебе повремено су потпуно несносне. Када на крају исцпрљујућег дана, током којег сте дали све од себе да анимирате своју захтевну бебу, коначно легнете у кревет у нади да ћете спојити бар два сата непрекинутог сна и убрзо затим зачујете потмуло гунђање из кревеца, јасно је да ће вам кроз главу проћи у најмању руку покоја псовка. О да, и то ће се дешавати – не тако ретко. Али, наравно, беба је мала и беспомоћна и не понаша се тако зато да би вас изнервирала и вама је то свакако јасно. Не можете је кажњавати због тога што је беба. Не можете да је псујете и бијете – то је очигледно. Срећом, поред вас је и неко на кога можете да свалите свој бес и с ким можете да се обрачунате. У ситуацијама растројства и очаја лако ћете наћи разлог због којег вам је муж крив (уосталом, ако вам ниједан други разлог није при руци, јасно је бар да без њега нисте могли направити то дете), па можете без гриже савести да грунете на њега и дате себи одушка.

“Ако сте одлучили да на једну ноћ препустите бригу око детета оцу, немојте им сметати и покушавати да предупредите могуће инциденте. Врло је вероватно да ће ваша беба преживети ту ноћ, као и да ће сваки следећи покушај бити све уигранији и успешнији.”

Уместо да бесните и фркћете, због чега ће вам ујутру, хладне главе, сигурно бити жао, допустите мужу да вам помогне. Али, што је још важније, допустите му да то уради на свој начин. Ако га замолите да вас одмени у току ноћне смене да бисте се одморили, немојте у кревету панично ослушкивати шта се збива у суседној соби и чекати у ниском старту тренутак да улетите и спасете ствар ако процените да беба није умирена одговарајућом брзином или техником. Присетите се, ни ви се нисте научени родили и било вам је потребно много покушаја и праксе да бисте пронашли најбољи начин успављивања и тешења бебе. Ако сте одлучили да на једну ноћ препустите бригу око детета оцу, немојте им сметати и покушавати да предупредите могуће инциденте. Покушајте да се заиста одморите и имајте поверења у партнера. Врло је вероватно да ће ваша беба преживети ту ноћ, као и да ће сваки следећи покушај бити све уигранији и успешнији.

Још нешто. Тате воле игре које мајкама често делују грубо и глупо. Воле да голицају децу, да их бацакају у ваздух, да их гњаве и изазивају. Бебе у почетку игре уживају, циче од среће, а онда им то досади, па ударе у плач. И то је исто нормално и није шкодљиво. Тате морају саме да науче докле могу да иду, колико ће такве игре детету пријати и када ће се зауставити. Немојте јурити одмах да интервенишете и да предлажете неке друге начине на које могу заједно да проводе време. Ако имате идеју за неку нежну, креативну игру, којом се развија дететова интелигенција, будите слободни да је примените онда када се ви будете бавили бебом. Тати препустите да се игра с њом онако како он хоће. Беби препустите да сама покаже када јој нешто не прија. Не брините, они ће брзо пронаћи заједнички језик ако им ви у томе не будете сметали.

Одломак из књиге “Прва година у џепу” Тијане Вранеш, Креативни центар, 2014.

Извор: detinjarije.com