Како паметни телефони и таблети изгладњују наша срца? – Јеспер Јуул

Јеспер Јуул, познати дански педагог и породични терапеут објашњава како коришћење паметних телефона делује на наше односе те предлаже експеримент који свако може спровести у својој породици.

Овај текст инспирисан је истраживањем које је у пролеће 2016. провела данска телевизија. Истраживање је обухватило 1600 тринаестогодишњака, ученика 6. разреда и подједнаку групу родитеља. Као и многе друге стручњаке, родитељи ме често питају које су последице кориштења паметних телефона и таблета за дечје социјалне вештине и за развој њиховог мозга.

Будући да неуронаучници из многих земаља још увек обављају различите резултате, мишљења и препоруке, ја ћу се ослонити на своју експертизу и знање које је повезано с природом и квалитетом односа у породици, а на писање овог текста подстакла ме снажна доследност у размишљању и искуству младих и родитеља у Данској.

Електронске направе називам “члановима породице” јер одвлаче пуно пажње и дословно мењају културу породичног живота на начине који су нездрави за односе утемељене на љубави – односе између одраслих, браће и сестара те родитеља и деце.

Према закључцима споменутог истраживања, већина деце школске доби наводи да им недостају родитељи и да би волели провести заједно више неометаног времена. Исто су желели и родитељи, а прилично сам сигуран да бисмо такав одговор добили и од партнера. Истраживање је проведено у право време јер долазимо до тачке у историји где већина младих одраслих људи неће више моћи упоредити своје искуство у породици пре и после паметних телефона.

Из безброј разлога већина одраслих се уверила да њихов живот треба пратити темпо пристиглих е-маилова, порука, постова и смс-ова и чини се да послодавце, пријатеље и пословне сараднике весели што могу очекивати да смо доступни 24 сата, седам дана у недељи. Исто вреди чак и за малу децу и њихове друштвене мреже. Ове спознаје сада представљају чињенице и оне су озбиљан проблем – у тој мери да морамо променити свој начин размишљања.

Односи међу одраслима

Пре десетак година одрасли су коришћење мобилних током приватних посета, састанака и оброка сматрали узнемирујућим, фрустрирајућим и непристојним. Данас се мало ко око тога узбуђује, а и када се неко узнемири већина младих људи (до 50 година) такве реакције игнорише.

То једноставно није кул и старомодно је.

Сваки блиски однос утемељен на љубави треба континуитет и неометано заједништво – да би растао, развијао своје нијансе и јачао – баш као што свака биљка треба храњиве твари.

У томе нема ништа ново: знамо од парова који су заједно седам и више година да се осећају удаљено, несрећно и фрустрирано ако се повезују само онда када постоје проблеми или криза; а још се лошије осећају када ти “хитни сусрети” нису могући или су прекратки и усмерени само на тражење решења.

У таквим условима обе стране условима празнину и бесмисао. “Функционишемо прилично добро, али не живимо”, кажу.

Није чак толико битно зашто нема довољно континуитета и неометаног заједништва. Пре паметних телефона разлози за то су били ТВ, стрес због посла, перфекционизам, обавезе изван породице, хобији итд. Сви ови фактори – укључујући данашње паметне телефоне и таблете нису стварни разлог за губитак блискости и смисла у односима који су нам важни.

Разлог је унутар нашег ума и то је добра вест, јер значи да сами можемо нешто променити без обзира на то шта други одлуче. То је оно што многи парови направе када један партнер оболи од карцинома; када им је живот, или начин живота угрожен, или се не може наставити као до тад из неких других разлога. Живот надомак смрти често поучи људе да пуно интелигентније бирају.

Деца

Ово је опис онога што се све чешће догађа у оних неколико сати које деца свакодневно проводе с родитељима: Деца желе питати нешто своје родитеље, желе им нешто испричати или желе одговорити на нешто што су родитељи управо испричали и врло често добију одговор: “Опрости душо, морам се јавити”; “Опрости, жао ми је, управо сам добила маил са посла на који морам одговорити… Треба ми мање од минуте, обећавам!”; “Можеш ли молим те причекати минут… треба…”; “Ох, опрости, заборавила сам угасити мобилни и сада морам одговорити.”

Краткорочно, ова понашања фрустрирају децу. Супротно уверењу многих одраслих, деца се не “осећају одбачено”. Такав осећај не постоји. Када одрасли кажу да се осећају одбачено то је зато што осећају нешто због чега мисле да су одбачени. Но деца не процесуирају интелектуално своје осећаје на овај начин. Када их родитељи одбију, они су једноставно тужни, разочарани, љути но као и увек – деца почињу сарађивати с понашањем родитеља (прилагоде се). Прво одустају и надају се, а онда се повуку и престају се трудити. У доби од отприлике три године деца почињу копирати понашања одраслих и усмеравају се на властите екране – таблете, ТВ, а касније на паметне телефоне.

Када деца из споменутог истраживања кажу да им недостају родитељи тај осећај је коктел неколико различитих емоционалних реакција и за њих је то значајно искуство које их обликује:

Осећам се беспомоћно

Деца се осјећају беспомоћно јер пуно прича и осећаја које би волели поделити са својим родитељима једноставно не могу изразити због стреса који је изазван недостатком времена, а оно што им је потребно је осећај сигурности, блискост, поверења и активна, подржавајућа емпатија. Чак и када се осећају овако беспомоћно, деца верују да њихови родитељи знају најбоље и следе њихово вођство.

Збуњен/а сам

Сваки пут када родитељ прекида контакт чак и на минут-две, дететове мисли одлутају и ток свести је ометен. Лоше “краткорочно памћење” као последица често фрустрира родитеље и они закључују да у ствари то што су заједно радили и није битно. Осећај збуњености код деце прераста у осећај да су глупи.

Не могу ти веровати

Деца прилично тачно примећују да је родитељу нешто друго важније од њих самих. То исцрпљује и омета њихов развој и штети врло осетљивој самосвести чији је најважнији и најрањивији део осећај да имају вредност у животу својих родитеља. Без обзира колико пута родитељи доследно понављали “волим те”, проналазили изговоре и романтична обећања за будућност (попут “Искупићу ти се”), штета је направљена. У раном детињству деца ће поверовати тим речима што ће их довести до тачке када почињу сумњати у своје осећаје и тиме је одсечен још један велики комад њихове самосвести.

Усамљен сам

Током свих 10 до 12 година, колико траје овај процес учења, деца се осећају усамљено сваки пут кад њихови родитељи одаберу дати предност свом паметном телефону и за многу децу та усамљеност дефинше њихово постојање и у другим друштвеним контекстима.

Код деце пре пубертета то најчешће резултира општем губитком поверења и наде да ће било која одрасла особа посветити време да их послуша и помогне им да схвате како су и ко су они. Кад наступи пубертет, повући ће се из породичног живота и блискост, уважавање и разумевање почети тражити негде другде, често и путем друштвених платформи на интернету. Из искустава с телефонских линија за децу у доби од 6 до 16 година знамо да је пуно деце дошло до закључка како њихови родитељи немају времена сести с њима. То није нужно објективна истина, но то је њихово искуство и закључак.

Млади одрасли

Психолози и саветници који раде са средњошколцима и студентима и другим младим људима између 16 и 25 година извештавају о брзо растућем броју младих који су усамљени, депресивни, пате од анксиозности и друштвених фобија, који су такође аутодеструктивни.

Ови млади људи уопштено говоре како се од раних година осећају отуђени од својих родитеља и та изолација ускратила им је могућност осећања и изражавања онога што се у њима догађа. Многи од тих младих људи сада већ и сами постају родитељи и највероватније ће те недостатке пренети и на своју децу, што ће довести до застрашујућег пораста броја деце и одраслих с озбиљним менталним здравственим проблемима.

Прописивање антидепресива тим младим људима контрадикторно је као и контрапродуктивно. Усамљеност и туга могу изгледати попут депресије, но то није исто. Антидепресиви не чине ништа осим што смањују нелагоду и спречавају пацијенте да се са ситуацијом суоче на здрав начин. Деца и млади кажу да се од лекова осећају боље, но то на ниједан начин не доказује да заиста јесу боље. Лекови су слаб замена за блиске односе, а односи који се стварају под утицајем антидепресива су површни и краткотрајни.

Треба нам нови начин живота

Током задњих 4-6 година у неким су се земљама радили експерименти где се деци забранило коришћење паметних телефона у школама, а породице су покушале живети без њих недељу или месец дана и више.

Позитивне повратне информације од свих старосних групе биле су невероватне. Побољшао се школски успех, а родитељи и деца су били одушевљени и брзо су се закачили за све што су могли радити заједно. Ово искуство и растућа свесност да нам наш темпо живота и приоритети не чине ништа добро даје ми наду да је велика промена начина живота могућа.

Наравно, свака породица ће морати створити своју културу и правила, али молим вас имајте на уму да циљ овог пројекта није заштитити децу од могућих оштећења мозга, него постићи бољу квалитету породичног живота, блискости и интимности. Реч је о томе да будете приступачни и доступни својима најближима, уместо да сте стално доступни свима другима.

Немојте чекати да из наше беде произађе нови тренд – удружите се са својом децом и другим породицама с којима сте повезани и одлучите се на двонедељни експеримент. Након две недеље процените, прилагодите и побрините се да сви знају да су три месеца минимално пробно раздобље. Поделите своја искуства на Фацебооку и другим друштвеним мрежама и помозите створити трајни покрет.

Ово су моји предлози:

Цео јутарњи ритуал је зона без телефона и исто се правило односи на време од пола сата пре вечере до одласка деце на спавање. У ходник ставите лепу кутију у којој ће сви остављати и пунити своје телефоне током времена без телефона.
Нека сви телефони буду угашени од одласка на спавање до поласка у школу и на посао следећег дана.- Сви оброци су време без телефона, укључујући оброке у ресторанима, као и време док чекате да вам послуже храну. (Ти минути су идеални за успостављање контакта и блискости након раздобља одвојености.)
Ако допустите коришћење телефона и таблета током чекања, порука је: окупили смо се само како бисмо јели и напунили храњивим материјама наша тела, а не срце и душу. (Имајте у виду да деца могу отворити своје срце током истраживања, али често не могу са својим родитељима, или могу тек кад је већ скоро прекасно.)
Родитељи и парови се могу договорити у којим ситуацијама се паметни телефони и таблети могу користити, али требају бити угашени барем током заједничких оброка и спавања, биоскопа, излета и слично.- Свакако обавестите пријатеље,породицу, колеге и запослене да више нисте доступни цело време и помозите деци да учине исто ако је потребно.
Судећи по извештајима које смо добили од породица које су већ направиле нешто овакво, знамо да је важно да родитељи преузму вођство, посебно током прва три месеца, а то укључује редовно праћење свачијих потреба и распореда. Након два-три месеца деца постану најуверенији проводитељи плана и често инспиришу пријатеље на поновно мешање електронских карата у својим породицама.

Деда и диригенти – Милица ИвановићДеца која уче од бола постају мудри људи –...